Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ IV - ОСНОВНИ КУРС > Сигурност негде другде“ – враћање сагласно Даблинској уредби и концепт сигурне треће земље по праву ЕУ

Приступ ЕУ и СПЕУ враћању сагласно Уредби „Даблин III“

Из наведеног произлази да државе чланице у оквиру Даблинског система имају одређену слободу када одлучују да ли људе да врате у другу државу чланицу ЕУ (или државу која није чланица ЕУ, али је потписница Уредбе „Даблин III“ – Норвешка, Исланд, Швајцарска и Лихтенштајн, такозване државе које су се „придружиле Даблину“) а која је применом даблинских критеријума одређена као надлежна.

Ово се опште узев показало проблематичним када држава чланица ЕУ у коју се тражиоци азила враћају – чак иако се они у њој самој не суочавају са опасношћу од злостављања – може затим да их протера даље у државу у којој би се суочили са таквом опасношћу (концепт ланчаног протеривања размотрен је у претходним поглављима).^[1] 

Међутим, тражилац азила може се суочити са опасностима у самој држави чланици ЕУ у коју се враћа због пропуста у њеном систему азила (у погледу услова прихвата, поступка азила, итд.) или јер та држава није кадра или вољна да задовољи посебне потребе лица које се враћа. Ова два сценарија налазила су се у сржи пресуда ЕСЉП (подробно размотрених у посебном одељку доле у тексту) у предметима М. С. С. против Белгије и Грчке и Тарахел против Швајцарске. Битно је указати на то да је СПЕУ у пресуди о спојеним предметима Н. С. и М. Е. разматрао закључке ЕСЉП у пресуди у предмету М. С. С. и у извесној мери „увезао“ начела из ове пресуде на ниво ЕУ (премда уз неке разлике).^[2] 

 

СПЕУ је у пресуди у предмету Н. С. и М. Е. констатовао да обавеза неке државе чланице да поштује основна права у контексту спровођења пребацивања сагласно Даблинској уредби искључује примену необориве претпоставке да ће надлежна држава да поштује основна права подносиоца захтева у складу са правом [ЕУ]. СПЕУ је прихватио да, без обзира на „постојећу претпоставку“ по којој међу државама чланицама и државама учесницама у ЗЕСА постоји „узајамно поверење“ да ће према избеглицама поступати у складу са Женевском конвенцијом и ЕКЉП (став 81), није незамисливо да се систем може суочити са […] великим проблемима у пракси у датој [држави чланици], који би могли за последицу имати „значајну опасност'“ да ће тражиоци азила који се у ту државу чланицу враћају бити подвргнути поступању које није у складу са њиховим основним правима. СПЕУ је стога закључио да би примена Уредбе „Даблин II“ (која је у то време била на снази) у смислу наведене претпоставке била (став 99) супротна обавези [државе чланице] да је тумачи и примењује на начин који је у складу са основним правима. Сходно томе је утврдио да се члан 4. Повеље мора тумачити тако да државама чланицама забрањује да тражиоце азила пребацују у државу чланицу надлежну за разматрање њихових захтева за азил на основу Даблинског система ако морају бити свесне да систематске мањкавости у процедури за одобравање азила и у условима прихвата тражилаца азила у тој држави чланици представљају основане разлоге за уверење да би се тражилац азила суочио са  стварном опасношћу од [поступања супротног члану 4. Повеље].

 

[1] Мол, Нуала, Мередит, Кетрин, Азил и Европска конвенција о људским правима, стр. 73 (фуснота): T.I. v. the United Kingdom […], представка бр. 43844/98 […] Примећује се да је [ЕСЉП] од лета 2008. одредио привремене мере сходно правилу 39 у десетинама предмета у вези са враћањем сагласно Даблинској уредби у државе у којима би се подносилац представке могао суочити са даљим враћањем у трећу земљу, попут Сомалије или Ирака. […]

[2] На списку СТЗ Владе Републике Србије налазе се и Грчка и Италија, упркос чињеници да је ЕСЉП указао на озбиљне проблеме у области азила у овим државама (поред пресуда ЕСЉП у предметима М. S. S. и Тарахел, види и пресуду у предмету Sharifi and Others v. Italy and Greece.