“Даблински“ предмети

Правила о пребацивању тражилаца азила из једне државе чланице ЕУ (или државе која је приступила Даблинском систему, а није чланица ЕУ) у другу по Даблинском систему представљају посебно питање, које пак има сличности са логиком примене правила о СТЗ и ПЗА. Уредба „Даблин III“^[1] представља инструмент ЗЕСА за одређивање која је од држава чланица ЕУ и четири земље које нису чланице ЕУ, али су приступиле Даблинском систему (Норвешка, Исланд, Швајцарска и Лихтенштајн), надлежна за разматрање захтева за међународну заштиту. Овом се уредбом утврђују конкретни критеријуми и механизми за одређивање те надлежности. Уредба „Даблин III“, којом се реформишу њене претходнице, Уредба „Даблин II“ и Даблинска конвенција, ступила је на снагу 1. јануара 2014. године.

Даблинска правила о пребацивању тражилаца азила у великој су мери нормализовала праксу враћања тражилаца азила из земље у којој су присутни у неку другу земљу на основу скупа критеријума о одређивању европске земље надлежне за разматрање захтева за азил. Ови критеријуми и релевантне процесне гарантије биће подробније размотрени доле у тексту.

До јачања те тенденције дошло је и због све веће примене билатералних споразума о реадмисији које су европске државе закључиле са трећим земљама. Као што ће бити подробније размотрено доле у тексту, и даблинска правила о пребацивању тражилаца азила и билатерални споразуми о реадмисији са појединим трећим земљама се у суштини ослањају на претпоставку „сигурности“ земље у коју се предлаже враћање тражиоца азила и о њеној способности да му пружи заштиту. Стога ће у овом поглављу бити размотрена и пребацивања по Даблинском систему у погледу примене претпоставке „сигурности“.

[1] Уредба ЕУ бр. 604/2013 Европског парламента и Савета од 26. јануара 2013. о утврђивању критеријума и механизама за одређивање надлежне државе чланице за одлучивање о захтеву за азил који је у једној од држава чланица поднео држављанин треће земље или лице без држављанства (измењена).