Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ V - НАПРЕДНИ КУРС > Специфични стандарди и обзири који се примењују на делотворне правне лекове против решења о враћању или удаљењу странаца

Право на делотворан правни лек у контексту колективног протеривања према члану 4. Протокола бр. 4

У претходним одељцима размотрена су општа начела која се примењују када одлука о враћању отвара питања према члановима 2. и 3, као и индивидуална јемства и процесне обавезе који морају бити поштовани да би се избегле повреде права по члану 13. у вези с тим одредбама. Наглашено је, међутим, да члан 13. не представља аутономну одредбу и да се он може наводити као основ притужбе само у вези с неким засебним супстанцијалним чланом према ЕКЉП. У контексту враћања, тврдње да одлука државе о враћању има и „колективну димензију” такође отварају важна питања са становишта правних лекова. Будући да је колективно протеривање забрањено чланом 4. Протокола бр. 4. уз Конвенцију, онда лица на која се одлука о враћању односи такође морају бити заштићена одговарајућим процесним јемствима.

 

Као што је подробно размотрено у првом издању овог приручника, карактеристику колективних протеривања као праксе представља то што лица бивају протерана, а да претходно није извршена процена индивидуалних околности сваког појединца који је том мером погођен услед чега се пренебрегавају потенцијални фактори ризика. Зато се „колективни” аспект враћања првенствено заснива на процесним недостацима и пропустима.

 

ЕСЉП је до сада одлучивао само о меритуму у шест предмета према члану 4. Протокола бр. 4, али се није у свим тим предметима експлицитно бавио чланом 13. Међутим, ЕСЉП је разматрао члан 13. у вези са чланом 4. Протокола бр. 4. у предметима Чонка против Белгије, Представка бр. 51564/99, Хирши Џама и други против Италије, Представка бр. 27765/09, Хлаифија и други против Италије, Представка бр. 16483/12 и Н. Д. и Н. Т. против Шпаније, представке бр. 8675/15 и 8697/15.^[1] У тим предметима, поред других правних питања, ЕСЉП је такође разматрао карактеристике које треба да испуни један правни лек да би био делотворан и у пракси и у праву у контексту колективног протеривања.

Пре свега, у предмету Чонка ЕСЉП је разматрао да ли је протеривање о коме је реч пружило довољна јемства да су личне околности сваког лица на које се та мера односила биле истински и индивидуално узете у обзир (став 63).^[2]

 

Опште је правило да је у предметима у којима постоје ризици од повреде члана 4. Протокола бр. 4. ЕСЉП до сада резоновао на истим основама, примењујући исте разлоге које примењује када постоје ризици према члановима 2. и 3. (горе). Зато потреба за независним и ригорозним надзором и могућност да се суспендује спровођење спорне мере^[3] важе и у тим сценаријима.

 

Поред горе наведеног, ЕСЉП је закључио да како би један правни лек могао делотворно да се примени у вези с повредом члана 4. Протокола бр. 4, он такође мора пружити ефективну могућност да се оспори „колективна” димензија одлуке о враћању.

 

На пример, у предмету Н. Д. и Н. Т. подносиоци представке су се пожалили да је modus operandi шпанских граничара био неодговарајући за утврђивање њиховог идентитета, процену њихових индивидуалних околности и оспоравање одлуке о враћању путем жалбе која би имала суспензивно дејство.^[4]

 

У недавном предмету Хлаифија, о коме је такође било речи у претходним поглављима, подносиоци представке су се пожалили да нису имали на располагању ниједан делотворан правни лек помоћу кога би могли да оспоре одлуку о свом протеривању из перспективе колективног аспекта те одлуке (став 272).

 

У Пресуди већа, ЕСЉП је установио повреду члана 13. у вези са чланом 4. Протокола бр. 4. будући да правни лек који је био на располагању у конкретном случају није могао да има суспензивно дејство, па самим тим није испунио захтеве из члана 13. Конвенције […] како је то утврђено у предмету Де Суза Рибеиро […] у погледу захтева по члану 13. да се суспендовање извршења спорне мере не може сматрати супсидијарним аспектом.^[5] Нажалост, тај закључак није потврђен у Пресуди коју је Велико веће донело у истом предмету.

У предмету Чонка против Белгије, Суд се бавио враћањем из Белгије словачких држављана ромског порекла, који су у Словачкој били изложени расистичким нападима, али полиција није поводом тих напада предузела никакве мере. У датом случају, ЕСЉП је применио критеријуме разрађене у предмету Андрић,^[6] и овог пута је установио да је у специфичним околностима датог предмета непостојање довољних процесних јемстава било таквог степена да се у пракси није могла извршити индивидуална процена сваког појединачног случаја услед чега је повређен члан 4. Протокола бр. 4.

 

 

Чонка против Белгије Сажетак је приређен на основу текста ЕСЉП о члану 4. Протокола бр. 4. У датом предмету подносиоци представке су словачки држављани ромског порекла. Они су побегли из Словачке, где су, како су тврдили, били изложени расистичким нападима у којима полиција није била вољна да интервенише, па су стога поднели захтеве за азил у Белгији. Белгијске власти су одбиле њихове захтеве као неприхватљиве и нису им дозволиле улазак у земљу. Касније су на превару наведени да се појаве у полицијској станици, где им је уручен налог да напусте територију земље, решење о протеривању у Словачку и решење о притварању. Подносиоци представке су потом пребачени у затворени транзитни центар, одакле су депортовани после пет дана, заједно с неким другим словачким породицама. Подносиоци представке су се, пре свега, пожалили на околности свог хапшења и на протеривање у Словачку. ЕСЉП је заузео став да је у датом предмету био повређен члан 4. Протокола бр. 4, примећујући да поступак протеривања није садржао довољна јемства да су истински и појединачно размотрене личне околности сваког појединца. ЕСЉП је поново нагласио начело и дефиницију колективног протеривања како су они формулисани у предмету Андрић против Шведске, додајући уз то важан елемент према коме, чак и ако је постојала истинска појединачна процена околности, сам контекст извршења решења о протеривању такође игра одређену улогу када се утврђује да ли је поштован члан 4. Протокола бр. 4. Према мишљењу ЕСЉП, поступак који су примениле белгијске власти не омогућује Суду да отклони сваку сумњу у то да је протеривање могло бити колективно. На то додатно утиче још неколико чинилаца: •        Политичке власти су и раније давале упутства надлежном органу да спроводи операције те врсте; •        Од свих странаца о којима је реч затражено је да у истом тренутку дођу у полицијску станицу; •        Решења која су им уручена и у којима им је наложено да напусте територију, као и налози за њихово хапшење, били су сви идентично формулисани; •        Странцима је било веома тешко да ступе у контакт са адвокатом; •        Поступак разматрања захтева за азил није био до краја спроведен.   Стога се у Пресуди у овом предмету наглашава чињеница да процесни детаљи, попут поменутих, имају кључни значај када се утврђује да ли је повређен члан 4. Протокола бр. 4.

 

Према томе, ЕСЉП је у предмету Чонка додао један нови елемент својој процени да ли је у пракси наступила повреда члана 4. Протокола бр. 4. тиме што је констатовао да, чак и када постоје решења о враћању издата за сваког појединца, сам контекст извршења тог решења има одређену улогу када се утврђује да ли је била поштована та одредба.^[7] У предмету Чонка, елементи који су из те перспективе разматрани обухватили су следеће:

 

• Запажање да су политичке власти које су у та догађања биле умешане већ раније давале упутства надлежном органу да спроводи сличне операције протеривања;
• Уочена је немогућност приступа адвокату;
• Извршена је непотпуна процена захтева за азил које су подносиоци представке поднели.

 

Што се тиче формалних захтева у погледу решења о протеривању, у датом предмету иако су решења уручена појединачно, сва су она била идентично формулисана тако да је индивидуална процена постојала само у делу поступка који се односио на издавање решења, али не на разматрање суштине захтева. Та потреба да се сваки захтев [за азил] суштински индивидуално процени  сада представља важан елемент процене која се спроводи према члану 4. Протокола бр. 4.

 

Поред свега наведеног, чини се да је ЕСЉП у предмету Чонка направио нови искорак у погледу питања која се односе на терет доказивања: prima facie предмет према члану 4. Протокола бр. 4. пребацио би терет доказивања на државу да докаже да повреде није било.^[8] ЕСЉП је установио да поступак који су примениле [државне власти] није омогућио да се отклоне све сумње у то да је протеривање можда ипак било колективно.^[9]

ЕСЉП је пре свега истакао да странцима поступак ни у једној фази између уручења позива да дођу у полицијску станицу и њиховог протеривања није понудио довољно јемстава да су личне околности сваког од њих истински и индивидуално узете у обзир.^[10] На темељу таквог резоновања, ЕСЉП је прихватио да је, како би власти доказале да се сваком случају приступа засебно – и како би самим тим отклониле опасност од колективног протеривања – суштински важно да поступци које оне примењују садрже одговарајућа јемства.

 

[1] Ти предмети су већ разматрани из више различитих углова у претходним поглављима овог Приручника.

[2] Савет Европе, Програм HELP, Курс: Азил и ЕКЉП, где се цитира Пресуда у предмету Čonka v. Belgium, Представка бр. 51564/99.

[3] Hirsi Jamaa and Others v Italy, Представка бр. 27765/09, ставoви 198–199, где се цитира Čonka v. Belgium, Представка бр. 51564/99.

[4] ND and NT v Spain, представке бр. 8675/15 и 8697/15, став 109.

[5] Khlaifia and Others v Italy, Представка бр. 16483/12, став 71, M. S. S. v. Belgium and Greece [Велико веће], Представка бр. 30696/09, став 388, Hirsi Jamaa and Others, Представка бр. 27765/09, став 206.

[6] Čonka v Belgium, Представка бр. 51564/99, став 59: ЕСЉП поново наглашава [став] из своје судске праксе по коме колективно протеривање, у смислу члана 4. Протокола бр. 4, треба схватити као и сваку [другу] меру коју предузму надлежни државни органи да би приморали странце, као групу, да напусте земљу, осим ако је таква мера донета на темељу разумног и објективног испитивања конкретног случаја сваког појединачног странца који је припадник те групе (види Андрић, горе наведено). То, међутим, не значи да, када је потоњи услов испуњен, контекст извршења одлуке о протеривању нема никакву даљу улогу у одлучивању о томе да ли је поштован члан 4. Протокола бр. 4.

[7] Čonka v Belgium, Представка бр. 51564/99, став 59.

[8] Мол, Нуала, Мередит, Кетрин, Азил и [ЕКЉП], (Mole, Nuala; Meredith, Catherine, Asylum and the [ECHR]), раније цитирано у целости, стр. 127.

[9] Ibid.

[10] Čonka v. Belgium, Представка бр. 51564/99, став 63.