Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ III - НАПРЕДНИ КУРС > Општа начела на којима почива право на спајање породице у међународном и регионалном праву људских права > Општа начела заштите права на спајање породица избеглица > Спајање породица миграната и тражилаца азила: стандарди заштите ЕКЉП и судска пракса ЕСЉП

Уводни појмови и породични живот према ЕКЉП

Као што је већ наведено, ЕКЉП није правни инструмент који је уско везан за миграције или питања азила, и он се, као такав, не бави експлицитно положајем миграната, осим у појединим својим члановима. Како бисмо схватили становиште Конвенције у одређеним питањима, суштински је важно да се усредсредимо на начела која су разрађена кроз судску праксу надзорног правосудног органа Конвенције – Европског суда за људска права (ЕСЉП).

 

Иако се не бави експлицитно питањем спајања породице,[1] ЕСЉП је установио да Конвенција обухвата ситуације у којима су мигранти, укључујући тражиоце азила и избеглице, претрпели раздвајање од чланова породице, па су услед тога њихова основна права била прекршена. Судска пракса Суда у тој области углавном се односи на заштиту коју Конвенција пружа породици као ентитету и праву појединца на поштовање породичног живота, сагласно члану 8, иако се ту понекад активира и члан 14. (о забрани дискриминације).

 

Члан 8. гласи како следи:

 

Право на поштовање приватног и породичног живота 1. Свако има право на поштовање свог […] породичног живота […]. 2. Јавне власти неће се мешати у вршење тог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала или ради заштите права и слобода других.

 

С обзиром на широко поље дејства Конвенције, која се примењује на „свакога” у надлежности државе, а не само на лица која су у њој стално настањена захваљујући држављанству или неком другом статусу, тај члан важи и за илегалне мигранте, тражиоце азила и избеглице. Поштовање права по том члану првенствено је обезбеђено кроз „негативне” обавезе државе, на основу права сваког појединца да буде заштићени од самовољних поступака јавних власти. ЕСЉП, међутим, признаје, такође, и одговарајућу потребу да та одредба наметне позитивну обавезу држави, и то ону обавезу која може бити инхерентна делотворном „поштовању” породичног живота (Каплан против Норвешке, Представка бр. 32504/11, став 69, где се цитира Пресуда у предмету Антви и други против Норвешке, Представка бр. 26940/10, став 89). Зависно од околности, поштовање члана 8. може захтевати од државе да предузме кораке за које се сматра да су оправдани потребом да се заштите права на која се наведена одредба односи.

 

За разлику од чланова 2. или 3. ЕКЉП (види подробну анализу у претходној верзији овог Приручника), који штите права појединца у апсолутном смислу и не допуштају никаква одступања ни под каквим околностима и без обзира на понашање лица о коме је реч, члан 8. се тумачи као квалификовано право према ЕКЉП и он, као такав, допушта ограничења у одређеним околностима и у јасно утврђене сврхе. То се види из става 2, којим је прописано да је мешање у остваривање тог права могуће само ако су испуњени следећи услови:

1. Мешање је у складу са законом и […] неопходно у демократском друштву;
2. Мешањем се тежи допуштеном, легитимном циљу: у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала или ради заштите права и слобода других.

 

Ситуације у којима су породице раздвојене пре, током и после мигрантског искуства сматрају се ситуацијама које могу утицати на права миграната и ЕСЉП се сматрао надлежним за разматрање тих ситуација сагласно члану 8. у мноштву предмета у којима се ради о мигрантима. Следе примери неких ситуација које је ЕСЉП током времена разматрао:

1. Ситуације у којима се ради о путевима спајања породица који стоје на располагању држављанима трећих земаља који законито бораве на територији одређене државе (види Бијао против Данске, Представка бр. 38590/10; Женес против Холандије/Jeunesse/, Представка бр. 12738/10; A. и други против Белгије, C-82/16; Сениго Лонге и други против Француске/Senigo Longue/, Представка бр. 19113/09) и траже да се споје са члановима својих породица или да се регулише положај чланова њихових породица.
2. Ситуације у којима се ради о признатим избеглицама и подносиоцима захтева за међународну заштиту који су поднели захтев на територији одређене државе и чекају одлуку о том захтеву (између осталог, Ходе и Абди против Уједињеног Краљевства, Представка бр. 22341/09; Жу, Мугензи и Танда-Музинга против Француске/Jeu, Mugenzi, Tanda-Muzinga/, Тукабо-Текле против Холандије/Tuquabo-Tekle/, Представка бр. 60665/00) Обратите пажњу да су у свим наведеним случајевима чињеничне ситуације различите.

 

У читавом низу предмета ЕСЉП се експлицитно бавио положајем деце миграната која су раздвојена од својих породица и њиховом специфичним положајем у односу на спајање породица, како у смислу суштинских, тако и у смислу процесних права. ЕСЉП је разматрао положај деце и онда када би она била индиректно погођена услед одлуке да се члану породице (родитељу или другом одговорном одраслом лицу) забрани да им се придружи у земљи у којој она бораве или где су она непосредни примаоци одлуке којом им се ускраћује могућност да се споје са члановима својих породица у траженој земљи (види K. A. и други против Белгије, C-82/16; Мугензи против Француске, Представка бр. 52701/09; Сениго Лонге и други против Француске, Представка бр. 19113/09; Танда-Музинга против Француске, Представка бр. 2260/10; Тукабо-Текле против Холандије, Представка бр. 60665/00).

 

Иако се не бави искључиво спајањем породице, кључни предмет Женес против Холандије, Представка бр. 12738/10, садржи свеобухватан преглед разлога које ЕСЉП разматра у случајевима у којима се ради о предложеном враћању миграната који дуго бораве у земљи и успоставили су чврсте везе у њој, што подразумева и децу у раном узрасту. ЕСЉП је стао на становиште да је одбијањем да се подноситељки представке изда боравишна дозвола био прекршен члан 8. Подноситељка представке, иначе држављанка Суринама, живела је у Холандији више од 16 година, и имала у њој троје деце и мужа с холандским држављанством. Она је ушла у земљу на основу туристичке визе како би живела са својим мужем и остала је ту, прекорачивши рок на који је виза била издата. За одмеравање свих чинилаца карактеристичних за тај случај и њихово уравнотежавање било је релевантно неколико разлога: сви чланови њене најуже породице сем ње имали су холандско држављанство; она у тој земљи мирно живи више од 16 година, што јој је омогућило да успостави чврсте породичне везе; исељавање ње и чланова њене породице изазвало би одређени степен тешкоћа за све њих; подноситељка представке била је примарни старалац своје деце; интереси деце претегли су над разлозима за њено протеривање, а њихови интереси су имали приоритет. Услед свега тога, ЕСЉП је закључио, пошто је узео у обзир унутрашње поље слободне процене земље чланице, да власти нису успеле да успоставе правичну равнотежу између интереса државе за депортовање подноситељке представке и њеног права и, што је посебно важно, права њене деце на поштовање породичног живота. .

 

[1] Види: Парламентарна скупштина Савета Европе (ПССЕ), Комитет за миграције, избеглице и расељена лица, Документ са ставовима о спајању породице, AS/Mig (2012) 01, од 2. фебруара 2012, http://www.refworld.org/docid/583ed4ef7.html: Иако [члан 8] не садржи право на спајање породице, [ЕСЉП] утврђује ограничење дискреционих права држава да се умешају у приватни и породични живот појединца, пре свега у случају уласка страних држављана на територију државе у циљу спајања породице.