Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ III - НАПРЕДНИ КУРС > Општа начела на којима почива право на спајање породице у међународном и регионалном праву људских права

Заштита породице као ентитета

Различити међународноправни инструменти признају вредност породичних веза као важан чинилац у контексту миграција, посебно указујући на улогу коју породичне везе миграната имају у томе да се осигура очување њиховог идентитета, у културном, социјалном и емоционалном смислу. Сматра се да одржавање или поновно успостављање породичног јединства миграната доприноси њиховој лакшој интеграцији у земљу пријема. У целини узев, вредност породице и заштита њеног јединства од неоправданог мешања признаје се уговорима о заштити људских права, како у контексту миграција, тако и у контексту унутрашњих питања. Иако ће се ово поглавље првенствено усредсредити на стандарде и судску праксу ЕСЉП, која ће бити детаљно размотрена у одељку 1.3.2, сам текст Конвенције се не бави изричито питањем спајања породице, нити положајем миграната. Мада је ЕСЉП у својој судској пракси знатно разрадио приступ Конвенције том питању, треба подсетити и на друге међународне и регионалне инструменте у којима се ближе уређује та тема јер се сам ЕСЉП у својим пресудама често позива управо на те инструменте.

 

Заштита од мешања у породицу има корен у основном признању вредности породице као друштвеног ентитета. Због улоге коју има у обликовању структуре целог друштва, породица је опште призната као социјални актер који завређује заштиту државе.

 

Као главни инструмент за заштиту људских права у законодавном окружењу УН, Међународни пакт о грађанским и политичким правима (овде је понегде означен и као ПГП)^[1] штити породицу као основну ћелију друштва, која је носилац права по члану 23. став 1, где је утврђено да је породица  природна и основна ћелија друштва и има право на заштиту друштва и државе. ПГП штити сваког појединца од произвољног и незаконитог мешања у његов породични живот (члан 17. став 1), признајући то као индивидуално право које је зајемчено свакоме (члан 17. став 1) без обзира на његов миграциони статус. Иако ПГП није инструмент специјализован за миграциона питања, због чињенице да је применљив на свакога без обзира на његов миграциони статус он је релевантан за ситуације у којима се ради о мигрантима и тражиоцима азила.

 

Начела слична горе наведеним начелима готово су дословно поновљена и у многим другим инструментима за заштиту људских права у оквиру Уједињених нација, као и у регионалном и унутрашњем законодавству.

 

Конвенција УН о правима детета, на пример, пружа исту заштиту породици, усредсређујући се на утицај који на децу имају догађаји услед којих долази до мешања у породицу или до ремећења њеног јединства. У Преамбули Конвенције о правима детета породица се дефинише као „основна јединица друштва”, али се нагласак ставља на њену улогу природне средине за развој и благостање свих њених чланова, а посебно деце. У даљем тексту ћемо се ближе позабавити управо том димензијом јединства породице у заштити права деце миграната.

 

Када је реч о правним инструментима који су специјализовани за област миграција, Међународна конвенција о заштити права свих радника миграната и чланова њихових породица^[2] је један од инструмената у којима се изричито признаје важност породичног живота у миграцијама. У својој Преамбули та конвенција утврђује да је миграција често узрок озбиљних проблема за чланове породица радника миграната, као и за саме раднике, посебно због раздвојености породице. То треба читати у вези са чланом 44, којим је утврђено да државе чланице имају обавезу да олакшају поновно спајање породица које су раздвојене услед миграционих кретања предузимајући мере које сматрају потребнима и које су у домену њихових компетенција. Иако се та конвенција формално не односи на положај избеглица и лица без држављанства,^[3] општа начела која се из ње могу извести релевантна су за појединце у већини миграционих околности и одражавају се у другим међународним инструментима.

 

У даљем тексту ћемо посебно указати на специфичне механизме заштите који се на тражиоце азила, као рањиву групу миграната, примењују у смислу спајања породице, како је то утврђено у специјализованим законодавним актима и инструментима који немају снагу обавезне примене.

 

[1] Међународни пакт о грађанским и политичким правима, усвојен и отворен за потписивање и ратификовање или приступање Резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација 2200 (XXI) од 16. децембра 1966. године. Ступио је на снагу 23. марта 1976. године у складу са чланом 49.

[2] Међународна конвенција о заштити права свих радника миграната и чланова њихових породица – усвојена Резолуцијом Генералне скупштине 45/158 од 18. децембра 1990. године.

[3] Члан 3. тачка  д.