Лишење слободе до екстрадиције

Лишење слободе до екстрадиције, тзв. екстрадициони притвор, регулисано је Законом о међународној правној помоћи у кривичним стварима.^[1] У складу са чланом 22. Закона, истражни судија може одредити притвор лицу чије се изручење захтева, пре испитивања претпоставки за изручење и без посебног захтева државе молиље за притварање. Притвор се у том случају може одредити из два разлога - услед постојања околности које указују да ће се лице сакрити или побећи у циљу ометања поступка одлучивања о замолници или спровођења изручења и ако постоје околности које указују да ће лице ометати прикупљање доказа у поступку изручења или у кривичном поступку пред судом државе молиље. Притвор у оба случаја може трајати најдуже до извршења одлуке о изручењу, а свакако не дуже од годину дана од дана притварања лица чије изручење се захтева. Законом је предвиђено обавезно преиспитивање на свака два месеца да ли постоје разлози за продужење притвора. У хитним случајевима надлежни орган државе молиље може поднети захтев за притварање и пре подношења замолнице. Поступак по овом захтеву и правила о одређивању притвора реулисани су члановима 24-26. Закона.

У пракси се јавио проблем у ситуацијама у којима се екстрадициони поступак одвијао паралелно с поступком за добијање азила. У два случаја из 2017. године тражиоци азила су се налазили у екстрадиционом притвору.^[2] Након правноснажног окончања екстрадиционог поступка лица су изручена државама које су тражиле њихово изручење, а да поступци по захтеву за азил нису окончани правноснажно. Како су захтеви за азил били одбачени зато што су тражиоци азила дошли из земаља које се налазе на листи сигурних трећих земаља, управни органи у поступку азила нису испитивали захтев за азил у меритуму, а самим тим ни ризике од прогона у земљи порекла која се истовремено у екстрадиционом поступку јавља у улози државе молиље. Стога је за вођење поступка екстрадиције против лица које је затражило азил у Републици Србији важно у виду имати како члан 39. Устава Републике Србије који гарантује принцип non refoulement, тако и одредбе релевантних међународних уговора чија је уговорница Република Србија. Произлази да се приликом одлучивања у поступку екстрадиције мора, између осталог, ценити и потенцијални ризик од враћања тражилаца азила у земље порекла, те да ли би враћањем особа била изложена ризику од прогона или озбиљног кршења права зајемчених Уставом и међународним конвенцијама чија је уговорница Република Србија. Штавише, у једном од два поменута случаја паралелног вођења азилног и екстрадиционог поступка, Република Србија је изручила тражиоца азила Турској упркос привременој мери коју је издао Комитет УН против мучења.^[3]

[1] „Сл. гласник РС“ бр. 20/2009. Одредбе Закона се примењују у случајевима када не постоји потврђени међународни уговор између Републике Србије и државе која је затражила изручење или када одређена питања њиме нису уређена. Поступак за изручење окривљених и осуђених лица у првом степену води виши суд, док је за одлучивање у другом степену надлежан апелациони суд. Када се правноснажно оконча поступак пред надлежним судом и утврди да су претпоставке за изручење испуњене, коначну одлуку о изручењу доноси министар правде.

[2] Београдски центар за људска права, Право на азил у Републици Србији 2017, 2018, стр. 35-36.

[3] Одлука Комитета УН против мучења бр. 857/2017 од 11. децембра 2017. године.