Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ II - НАПРЕДНИ КУРС > Лишење слободе сходно члану 5 ЕКЉП и ограничења слободе кретања сходно члану 2 Протокола број 4 уз ЕКЉП > Ограничење слободе кретања и лишење слободе према прописима о странцима и тражиоцима азила > Лишење слободе миграната и тражилаца азила > Опште гарантије које произлазе из кривичних закона и закона о прекршајима

Минималне процесне и материјалне гарантије предвиђене Закоником о кривичном поступку и Законом о прекршајима

Законик о кривичном поступку Републике Србије^[1] у члану 2. став 23. дефинише лишење слободе не само као хапшење и притвор већ и као задржавање, забрану напуштања стана и боравак у установи који се, у складу са одредбама самог законика, урачунавају у притвор. Чланом 188. Законика је предвиђено неколико мера за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење поступка међу којима се налазе и мере које подразумевају лишење слободе, или пак ограничење слободе кретања (довођење, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места, забрана напуштања боравишта, забрана напуштања стана и притвор). Приликом одређивања мере потребно је водити рачуна о општем услову који Законик предвиђа тј. да се не сме применити тежа мера уколико се иста сврха може постићи блажом мером (члан 189). Минималне појединачне процесне гарантије садржане су у члану 69. Законика.^[2] Правила о притвору као најтежој мери садржана су у члановима 210 – 223. Законика о кривичном поступку. Од посебног значаја су и одредбе члана 211. којима се таксативно набрајају разлози за одређивање притвора, као и одредбе чланова 217 – 220. којима су предвиђене материјалне гарантије које се тичу поступања са притвореницима (забрана вређања личности и достојанства притвореника, права и дужности притвореника, посете притворенику и преписка са притвореником).

 

Закон о прекршајима Републике Србије^[3] такође предвиђа могућност изрицања одређених мера за несметано вођење прекршајног поступка, као и низ процесних и материјалних гарантија које су од значаја за ситуације у којима изречене мере представљају лишење слободе или ограничење слободе кретања. И у прекршајном поступку важи основно правило да не треба применити тежу меру уколико се иста сврха може постићи блажом мером (члан 186). Разлози за привођење и задржавање, као и правила која се у том случају примењују, садржани су у члану 190, односно члану 191. Закона. Осим права на жалбу против решења о задржавању које се доноси у случају привођења, Закон о прекршајима предвиђа и друге појединачне гарантије попут права на накнаду штете неосновано задржаном лицу (члан 97), те право да о задржавању без одлагања буде обавештенo лице по избору задржаног лица, као и дипломатско-конзуларни представник државе чији је држављанин задржан, односно представник одговарајуће међународне организације, ако је задржано лице избеглица или лице без држављанства.

 

[1] “Сл. гласник РС“ бр. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 и 55/2014.

[2] Ухапшеном се јемчи неколико права: право да одмах буде обавештен о разлогу хапшења на језику који разуме; право на поверљив разговор са браниоцем пре него што буде саслушан; право да без одлагања о хапшењу буде обавештен неко од чланова његове породице или друго њему блиско лице, као и дипломатско-конзуларни представник државе чији је држављанин, односно представник овлашћене међународне организације јавноправног карактера, ако је у питању избеглица или лице без држављанства; право да захтева да га без одлагања прегледа лекар; право да без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, буде предато надлежном судији за претходни поступак или ако се то не догоди, да буде пуштено на слободу.

[3] “Сл. гласник РС“ бр. 65/2013, 13/2016 и 98/2016 – одлука УС.