Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ II - НАПРЕДНИ КУРС > Лишење слободе сходно члану 5 ЕКЉП и ограничења слободе кретања сходно члану 2 Протокола број 4 уз ЕКЉП > Ограничење слободе кретања и лишење слободе према прописима о странцима и тражиоцима азила > Ограничење слободе кретања миграната и тражилаца азила

Ограничење слободе кретања тражилаца азила

Закон о азилу и привременој заштити експлицитно гарантује слободу кретања како лицу којем је одобрен азил у Републици Србији, тако и лицу чији је захтев у процедури. Када је у питању тражилац азила, слобода кретања се гарантује од тренутка пријема у центар за азил или други објекат намењен за смештај тражилаца.

 

Члан 49. Закона о азилу и привременој заштити:

 

„По пријему у центар за азил или други објекат намењен за смештај тражилаца, тражилац има право да борави у Републици Србији и за то време може се слободно кретати на територији, осим ако постоје разлози за ограничење његовог кретања из члана 77. овог закона.”

 

Члан 62. Закона о азилу и привременој заштити:

 

„Лице којем је одобрено право на азил има право да се слободно креће на територији Републике Србије, као и ван територије Републике Србије, у складу са одредбама овог закона.”

 

Мере ограничења слободе кретања тражиоцима азила се могу изрећи у два случаја. Први се тиче ситуација у којима тражилац азила не извршава поједине обавезе предвиђене чланом 58. Закона, уколико се тражилац азила не придржава кућног реда центра за азил или другог објекта за смештај тражилаца, или пак не сарађује са овлашћеним службеницима приликом здравственог прегледа. С друге стране, тражиоцу азила се кретање може ограничити из разлога наведених у члану 77. Закона о азилу и привременој заштити. У питању су следећи разлози:

 

• утврђивање идентитета или држављанства;
• утврђивање битних чињеница, доказа и околности на којима је захтев за азил заснован, а који се не могу утврдити без ограничења кретања тражиоца, посебно ако постоји ризик од бекства;
• обезбеђивање присуства тражиоца у поступку азила кад се основано може претпоставити да је захтев за азил поднео да би избегао депортацију;
• заштита безбедности Републике Србије и јавног поретка у складу са законом;
• одлучивање, у оквиру поступка, о праву тражиоца да уђе на територију Републике Србије. Мера ограничења се одређује решењем Канцеларије за азил.Закон о азилу и привременој заштити у члану 78. предвиђа неколико мера којима се може ограничити кретање тражилаца азила. У питању су:
• забрана напуштања центра за азил;
• забрана напуштања одређене адресе, односно одређеног подручја;
• обавеза редовног јављања у одређено време полицијској станици према месту боравка;
• одређивање боравка у установи социјалне заштите за малолетна лица са појачаним надзором; и
• привремено одузимање путне исправе.

У случају да тражилац азила не поштује мере у виду забране напуштања центра за азил или одређене адресе, може му се одредити боравак у прихватилишту за странце.

 

Ограничење кретања може трајати само док постоје разлози из члана 77. Закона, а најдуже три месеца. Изузетно, када се кретање ограничава из разлога из члана 77, став 1, тач. 2)-4) Закона, то ограничење кретања се може продужити за додатна три месеца. Тражилац азила има право жалбе надлежном вишем суду против одлуке о ограничењу кретања и то у року од осам дана од дана уручења. Међутим, жалба не поседује суспензивно дејство.

 

Члан 77. Закона о азилу и привременој заштити:

 

„Кретање тражиоца може се ограничити решењем Канцеларије за азил, када је то неопходно ради:

1. утврђивања идентитета или држављанства;
2. утврђивања битних чињеница, доказа и околности на којима је захтев за азил заснован, а који се не могу утврдити без ограничења кретања тражиоца, посебно ако постоји ризик од бекства;
3. обезбеђивања присуства тражиоца у поступку азила кад се основано може претпоставити да је захтев за азил поднео да би избегао депортацију;
4. заштите безбедности Републике Србије и јавног поретка у складу са законом;
5. одлучивања, у оквиру поступка, о праву тражиоца да уђе на територију Републике Србије. Кретање тражиоца и странца чија је намера за тражење азила регистрована може се ограничити решењем Канцеларије за азил и у случају непоштовања обавеза из члана 58. став 1. тач. 3) и 7) овог закона.

 

Ризик од бекства процењује се на основу свих чињеница, доказа и околности конкретног случаја, при чему се нарочито узимају у обзир ранији покушаји тражиоца да самовољно напусти Републику Србију, његово одбијање да му се провери и утврди идентитет, прикривање или давање лажних података о идентитету или држављанству.”

 

Члан 78. Закон о азилу и привременој заштити:

 

„Ограничење кретања се спроводи:

1. забраном напуштања центра за азил, одређене адресе, односно одређеног подручја;
2. редовним јављањем у одређено време подручној полицијској управи, односно полицијској станици према месту боравка;
3. одређивањем боравка у прихватилишту за странце, образованом у складу са законом којим се уређује боравак странаца, под појачаним полицијским надзором;
4. одређивањем боравка у установи социјалне заштите за малолетна лица са појачаним надзором;
5. привременим одузимањем путне исправе.

 

Мера из става 1. тачка 3) овог члана може се изрећи ако се индивидуалном проценом утврди да се другим мерама не може остварити сврха ограничења кретања.

Ограничење кретања траје док постоје разлози из члана 77. овог закона, а најдуже три месеца.

Изузетно, када се кретање ограничава из разлога из члана 77. став 1. тач. 2)-4) овог закона, то ограничење кретања се може продужити за додатна три месеца.

Против одлуке о ограничењу кретања може се поднети жалба надлежном вишем суду у року од осам дана од дана уручења одлуке. Жалба не одлаже извршење решења.”

 

Члан 79. Закона о азилу и привременој заштити:

 

Тражиоцу који прекрши забрану из члана 78. став 1. тач. 1) и 2) овог закона може се одредити боравак у прихватилишту за странце.