Устав у посебној одредби јемчи слободу кретања. И ова слобода се гарантује сваком лицу, а гарантују се како слобода кретања и настањивања, тако и право сваког лица да напусти територију Републике Србије и право да се у њу врати. Устав прописује да се слобода кретања и настањивања може ограничити само законом и уколико је то нужно за вођење кривичног поступка, заштиту јавног реда и мира, спречавање ширења заразних болести или одбрану Републике Србије. За разлику од уставних одредаба којима се гарантује слобода и безбедност личности у односу на сва лица, одредба Устава којом се гарантује слобода кретања странаца предвиђа да су улазак странца у Републику Србију и боравак у њој предмет посебне законске регулативе, и прописује додатне гарантије који се примењују у случају протеривања странаца са територије Србије.
Члан 39. Устава Републике Србије:
„Свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати.Слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија могу се ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије.
Улазак странаца у Републику Србију и боравак у њој уређује се законом. Странац може бити протеран само на основу одлуке надлежног органа, у законом предвиђеном поступку и ако му је обезбеђено право жалбе и то само тамо где му не прети прогон због његове расе, пола, вере, националне припадности, држављанства, припадности одређеној друштвеној групи, политичког мишљења или где му не прети озбиљно кршење права зајемчених овим уставом.”