Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ II - НАПРЕДНИ КУРС > Законитости и непроизвољност притвора према ЕКЉП

Јасан основ у унутрашњем праву

Минималан захтев да би притвор био у складу са ЕКЉП и да се може посегнути за таквом мером мора јесте да мора имати правни основ у закону. У предмету Хлаифија, ЕСЉП је разјаснио да се у смислу те одредбе треба позивати на суштинска и процесна правила унутрашњег права (став 93). Да би се могао квалификовати као „закон” у смислу члана 5, међутим, правни инструмент којим је притвор дозвољен и надзиран мора такође задовољити критеријуме ЕСЉП у погледу квалитета закона, што опет налаже да тај инструмент буде компатибилан с владавином права (Хлаифија, став 93, унакрсно позивање на Амур, став 50. и Абдолхани и Каримнија /Abdolkhani, Karimnia/, став 130).

 

Када је реч о конкретним условима да закон који уређује питање притвора буде „довољно јасан”, ЕСЉП се ослања на своје опште поимање законитости у другим областима своје јуриспруденције, тако што констатује: закон такође мора бити довољно прецизан да дозволи лицу […] да предвиди, у мери која је разумна у датим околностима, последице које може имати дати поступак (Хлаифија, став 92, где се цитира Барановски против Пољске/Baranowski/, Представка бр. 28358/95, ставови 50−52, између осталих).

 

Тако на пример билатерални споразум између земље пријема и земље у коју је предложен повратак (на који се позвала Држава у предмету Хлаифија), није оцењен као „јасан правни основ” за притвор будући да „интегрални текст тог споразума није био јаван”, па самим тим није био ни „доступан подносиоцима представке” (став 102). Из сличних разлога, у предмету Худјакова против Русије/ Khudyakova/, Представка бр. 13476/04, очигледно неслагање међу различитим органима власти у вези с притвором лица која чекају екстрадицију, што се испољило кроз „неконзистентне и узајамно искључиве ставове” према томе којим се правним инструментима уређује та мера (став 73) навело је ЕСЉП на закључак да „лишење слободе коме је била подвргнута подноситељка представке није било ограничено одговарајућим механизмима заштите од произвољности (став 73).

 

Легалност притвора подносиоца представке поново је доведена у питање у предмету Хлаифија (горе наведеном) због чињенице да је он прво био приведен у привремени центар за прихват да би касније био пребачен на један од бродова укотвљених у локалној луци − без јемстава у притвору до депортације и само на основу обичне регистрације у полицији. Будући да мера притвора није имала правни основ, она није била пропраћена − што се иначе ради код притвора до депортације − формалним налогом за притвор који захтева потоњу „потврду” судских власти (став 105). Стога је ЕСЉП приметио да мера којој су били подвргнути подносиоци представке није имала јасан и приступачан правни основ.