Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ II - НАПРЕДНИ КУРС > Тражиоци азила у притвору

Женевска конвенција у УНХЦР

Рањивост и специфичан положај тражилаца азила у поређењу с положајем илегалних миграната признаје се и по међународним и по европским правним инструментима, а запажања и ставови о том питању утичу и утицали су и на развој судске праксе ЕСЉП. У неким случајевима, ти инструменти прихватају додатна и/или чвршћа јемства за заштиту наведене категорије.

 

Женевска конвенција (Конвенција о статусу избеглица) из 1951. године и Протокол уз њу из 1967. не садржи изричиту општу забрану да се притварају тражиоци азила, већ укључује шире начело против кажњавања (начело некажњавања избеглица) „због њиховог бесправног уласка или боравка […] на територији без овлашћења, под резервом да се одмах пријаве властима и изложе им разлоге, признате као ваљане, свога бесправног уласка или присуства” (члан 31). (Овако стоји у потврђеном тексту Конвенције − „Службени лист ФНРЈ – Међународни уговори”, бр. 7/50 – прим. прев.) Женевска конвенција је експлицитна у противљењу мерама које би имале за последицу ограничавање слободе кретања избеглица, што је забрањено како чланом 26, тако и чланом 31. став 2. Прва наведена одредба односи се само на „избеглице које се редовно налазе на територији” (опет цитат из званичног потврђеног текста, боље би било да стоји прописно или у складу са законом или законито − прим. прев.), које су се самим тим већ сместиле и вероватно им је одобрена заштита, дотле се члан 31. став 2. бави „избеглицама” уопште, што, по свему судећи, обухвата и оне који нису могли да изразе властима своје потребе за државном заштитом. У том случају, наведени члан допушта известан простор да се избеглицама ограничи слобода кретања, ако се та ограничења сматрају „потребнима”, јер се утврђује да ће се „та ограничења примењивати само док се у земљи пријема не регулише статус тих избеглица или док оне не успеју да буду примљене у неку другу земљу”.

 

Став Женевске конвенције у погледу притвора тражилаца азиланата и лица која имају потребе за међународном заштитом разрађен је и ближе утврђен у раду високог комесара за избеглице Уједињених нација и Извршног комитета те институције. Поред рада на терену, као орган који је надлежан за надзор над спровођењем и тумачењем Женевске конвенције, УНХЦР је у суштини одговоран да разјасни заштитни делокруг Конвенције с обзиром на различите сценарије миграција који се стално развијају и да утврди применљивост тог инструмента на садашње услове.

 

Извршни комитет УНХЦР то чини кроз доношење „закључака”, који представљају ауторитативне ставове Агенције о одабраним темама. Према питању тражилаца азила када су притворени или када им је ограничена слобода кретања Извршни комитет се током 1986. године мање или више експлицитно поставио у следећим закључцима:

• O притвору тражилаца азила (бр. 44 (XXXVII) – 1986);
• O поступању према тражиоцима азила у ситуацијама великог прилива избеглица (бр. 22 (XXXII);
• O питању лишења слободе или притвора у односу на протеривање избеглица који се законито налазе у земљи (бр. 7 (XXVIII);
• O утврђивању избегличког статуса (бр. 8 (XXVIII).

 

УНХЦР је горе наведене документе допунио својим смерницама,^[1] од којих се једне − ревидиране 1999. – конкретно баве питањем притварања тражилаца азила и одређује га као „инхерентно непожељно” и допустиво само у „изузетним” и прецизно утврђеним околностима и у сваком случају само ако је осигурано поштовање стандарда људских права. Важно је то што се у истим тим смерницама изричито утврђују као важне околности у процени положаја тражилаца азила то што су они, како би могли да приступе заштити, „често приморани да на територију стигну или уђу илегално”, а због услова путовања они можда нису „у могућности да испуне формалноправне услове за улазак” (Смерница 2).

 

У својим документима са смерницама и закључцима^[2] УНХЦР је утврдио низ општих начела о притвору тражилаца азила, укључујући следећа:

 

1. Начело по коме „с обзиром на тешкоће које доноси, притвор треба у основи избегавати” и „ако је то неопходно, […] може му се прибећи само на законом прописаним основама” ради провере идентитета; ради утврђивања чињеница на којима се заснива захтев за добијање избегличког статуса или азила; у случајевима када су лица која траже азил уништила своје путне и/или личне исправе или када су користила лажна документа како би органе власти државе у којој намеравају да траже азил довела у заблуду; или ради заштите националне безбедности и јавног реда”;
2. Чак и када постоје горе наведени основи, „није оправдан притвор за све време трајања поступка одлучивања о захтеву за азил, нити неограничени притвор”.
3. Ако тражиоци азила нису у могућности да предоче ваљану документацију, то не може бити „искључиви разлог” да они буду притворени, уколико је узрок за то немогућност да „прибаве документе у својој земљи рођења”.
4. Обавеза да се размотре алтернативне мере у односу на притвор када су те мере могуће и делотворне да се помоћу њих оствари жељени циљ, осим у случајевима у којима постоје „докази који указују на то да у датом индивидуалном случају такво алтернативно решење неће бити делотворно”.^[3]
5. Експедитивност поступка решавања захтева за азил од кључног је значаја за то да се обезбеди да избеглице и тражиоци азила буду заштићени од „неоправданог и непрописно продуженог притвора”.
6. Потреба да се према тражиоцима азила и избеглицама поступа на другачији начин него што се поступа према „другим странцима” сагласно унутрашњем праву.
7. Потреба да се обезбеди: да лицима која су подвргнута притвору буде на располагању могућност да захтевају да се судски или административно преиспита та одлука; да услови притвора буду хумани и да, кад год је то могуће, тражиоци азила и избеглице не буду смештени заједно с „лицима која су лишена слободе као обични криминалци” и/или у небезбедном простору; да увек имају могућност да се обрате канцеларији УНХЦР или другим агенцијама које се баве заштитом.
8. Одређивање притвора ради одвраћања, обесхрабривања, казне или примене дисциплинске мере (Смерница 3, Смернице из 1999) у супротности је с нормама избегличког права.

 

[1] Ревидиране смернице УНХЦР о применљивим критеријумима и стандардима који се односе на притварање тражилаца азила, фебруар 1999.

[2] Високи комесар УН за избеглице (УНХЦР), тематска компилација закључака Извршног комитета (Thematic Compilation of Executive Committee Conclusions), јун 2014, Седмо издање, доступно на: http://www.refworld.org/docid/5538cfa34.html

[3] Развијено у: Високи комесар УН за избеглице (УНХЦР), Извршни комитет,  Алтернативе притвору (ExCom Comittee, Alternatives to detention), 3. јун 2015.