Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ II - НАПРЕДНИ КУРС > Лишење слободе и ограничење слободе кретања

Међународни стандарди која су утврдила тела Уједињених нација

Заштита индивидуалних слобода и безбедности од произвољног и непримереног мешања један је од стубова заштите људских права у неколико међународних и регионалних инструмената и односи се како на држављане, тако и на оне који нису држављани. Међународни пакт о грађанским и политичким правима (ПГП), у члану 9. став 1. утврђује: „Свако има право на слободу и личну безбедност. Нико не може бити самовољно ухапшен или притворен.”^[1]

 

У свом Општем коментару бр. 8 о „хуманом поступању према лицима лишеним слободе” Комитет за људска права УН − тело задужено за надзор над применом Пакта и за тумачење његовог значења − саопштио је да се тај инструмент примењује на имиграциони притвор.

 

Сличне одредбе налазимо у Међународној конвенцији о заштити права свих радника миграната и чланова њихових породица (чланови 16. и 17), као и у Конвенцији УН о правима детета (члан 37). Када је реч о људским правима деце у контексту међународних миграција, такође се мора узети у обзир Заједнички општи коментар бр. 3. и 4, који је објавио Комитет УН за заштиту права свих радника миграната и чланова њихових породица (CMW) 2017 године.^[2]

 

Правила и јемства која се односе на лишење слободе могу се наћи и у Конвенцији против мучења и других свирепих, нехуманих или понижавајућих казни или поступака,^[3] чланови 10. и 11, као и у Опционом протоколу уз њу (чланови 4, 12, 14, 19. и 20),^[4] где стоји да Комитету, који надзире спровођење Конвенције, треба, између осталих овлашћења, дозволити и да посећује притворске објекте и обезбедити му приступ релевантним информацијама.

 

Међународни пакт о грађанским и политичким правима утврђује засебну заштиту права на слободу кретања, што је уређено чланом 12, и пружа је онима који се „законито налазе на територији” државе.^[5] Као што је констатовао сам ЕСЉП, Комитет за људска права изричито наводи да лица која су поднела захтев за азил спадају у ту категорију.^[6] У својој пракси везаној за то питање Комитет за људска права УН је доносио различите одлуке и заузимао ставове о произвољном притвору тражилаца азила.

 

У предмету Ц. против Аустралије,[7] Комитет за људска права се суочио с питањем да ли је депортационим притвором једног иранског држављанина у Аустралији била прекршена одредба о заштити од произвољног лишења слободе која је утврђена Међународним пактом о грађанским и политичким правима. Тај ирански држављанин је био у притвору од 1992. до 1998. године. Оболео је од тешког металног поремећаја − параноидне шизофреније − услед боравка у притвору и на крају је због тога и пуштен на слободу. Пре но што је пуштен на слободу, обавештен је да министар није овлашћен да га ослободи ни на који други начин према важећем законодавству. Комитет је утврдио да то што уопште не постоје дискрециона овлашћења власти за преиспитивање притвора и даље оправдавање тог притвора нужно значи да је та зајемчена заштита била прекршена. Требало је да притвореник има могућност да пред судом покрене поступак којим ће побити законитост свог притвора. Исто тако, Комитет је установио да држава није показала да, с обзиром на тешко ментално стање притвореника, не постоје у мањој мери инвазивни начини за остваривање депортације. Оцењено је да је и то било произвољно и незаконито мешање у право тог лица на слободу.   У предмету A. против Аустралије,[8] Комитет за људска права је стао на становиште да је притварање камбоџанског тражиоца азила до депортације било произвољно. Он је првобитно лишен слободе у Новом Јужном Велсу, а потом је након што је одбачен његов први захтев за азил, пребачен на Северне Територије. Одатле је пребачен још 2.000 километара даље у Западну Аустралију. Свеукупно у притвору је провео четири године. Комитет се није сложио с тим што одлука о његовом притварању није била образложена. Утврдио је да држава потписница није предочила никакав основ који би био специфичан за случај тог подносиоца и којим би се могло оправдати то што је он задржан у притвору четири године, током којих је пребациван из једног у други притворски центар. Осим тога, унутрашње право није дозвољавало да се „одређена лица” пусте из депортационог притвора − а подносилац представке је спадао у ту категорију. Комитет је констатовао да та карактеристика унутрашњег права ограничава способност суда да одлучи да ли је подносилац представке заиста „одређено лице”, услед чега је суд лишен могућности практичне и делотворне контроле. Комитет је у том смислу закључио да је било повређено и подносиочево право да пред судом оспори свој притвор.

 

[1] Пакт и одговарајућа јуриспруденција Комитета у предмету А. и Ц. против Аустралије изричито се помињу у ставу 31. Пресуде у предмету Saadi  v UK.

[2] Комитет УН за заштиту права свих радника миграната и чланова њихових породица, Заједнички општи коментар бр. 3 (2017) Комитета за заштиту права свих радника миграната и чланова њихових породица и бр. 22 (2017) Комитета за права детета о општим начелима у вези с људским правима деце у контексту међународних миграција; Комитет УН за заштиту права свих радника миграната и чланова њихових породица, Заједнички општи коментар бр. 4 (2017) Комитета за заштиту права свих радника миграната и чланова њихових породица и бр. 23 (2017) Комитета за права детета о обавезама држава у вези с људским правима деце у контексту међународних миграција у земљама порекла, транзитним земљама, одредишним земљама и земљама враћања.

[3] Генерална скупштина УН, Конвенција против мучења и других свирепих, нехуманих или понижавајућих казни или поступака, 10. децембар 1984, Уједињене нације, Збирка уговора, том 1465, стр. 85.

[4] Генерална скупштина УН, Опциони протокол уз Конвенцију против мучења и других свирепих, нехуманих или понижавајућих казни и поступака, 9. јануар 2003, A/RES/57/199.

[5] Члан 12. став 1. ПГП: Свако ко се законито налази на територији једне државе има право да се у њој слободно креће и слободно изабере своје место боравка.

[6] Saadi v. UK, Представка бр. 13229/03, став 32: Лице које је прописно поднело захтев за азил сматра се лицем које се законито налази на територији једне државе (види Celepi v. Sweden, Саопштење бр. 456/1991, CCPR/C/51/D/456/1991).

[7] C. v. Australia, Саопштење бр. 900/1999, CCPR/C/76/D/900/1999.

[8] A. v. Australia, Саопштење бр. 560/1993.