Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ II - НАПРЕДНИ КУРС > Лишење слободе и ограничење слободе кретања

Општа начеча према ЕКЉП- лишење слободе према ограничењу кретања

Члан 5. ЕКЉП штити слободу и безбедност лица и утврђује јемства која се примењују на појединце који се налазе у притвору. У том члану се изричито помињу одређени услови у којима се може наложити да се притворе странци и наводи се који се заштитни механизми у том случају примењују. Списак утврђен у члану 5. став 1. тачке а−ф је исцрпан. Лишење слободе је законито само онда ако се та мера доноси у конкретне сврхе, а то се мора рестриктивно тумачити. Сврха мора бити утврђена. Лишење слободе које није уведено с јасно утврђеном сврхом, како је то назначено у члану 5. став 1. тачке а−ф, аутоматски је незаконито.^[1]

 

ЧЛАН 5.  − Право на слободу и безбедност

1. Свако има право на слободу и безбедност личности. Нико не може бити лишен слободе осим у следећим случајевима и у складу са законом прописаним поступком... ф) У случају законитог хапшења или лишења слободе лица да би се спречио његов неовлашћени улазак у земљу или лица против кога се предузимају мере у циљу депортације или екстрадиције.
2. Свако ко је ухапшен биће одмах и на језику који разуме обавештен о разлозима за његово хапшење и о свакој оптужби против њега.
3. Свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити да буде пуштен на слободу ако је лишен слободе незаконито.

 

С правилом утврђеним у члану 5. повезано је, али је и одвојено, што је важно, правило утврђено у члану 2. Протокола бр. 4, којим су утврђена јемства за права појединца подвргнутог ограничењу слободе кретања. У релевантном делу тај члан гласи како следи:

 

1. Свако ко се законито налази на територији једне државе има, на тој територији, право на слободу кретања и слободу избора боравишта.
2. Свако је слободан да напусти било коју земљу, укључујући и сопствену.
3. Никаква ограничења не могу се поставити у односу на вршење тих права сем оних која су у складу са законом и која су неопходна у демократском друштву у интересу националне безбедности или јавне сигурности, ради очувања јавног поретка, за спречавање криминала, за заштиту здравља или морала или ради заштите права и слобода других.
4. Права из става 1. могу се, такође, у извесним областима подвргнути ограничењима која су уведена у складу са законом и оправдана јавним интересом у демократском друштву.

Опште је прихваћено начело у судској пракси ЕСЉП (Хлаифија и други против Италије,^[2] став 64) да је суштинска разлика између двеју наведених одредаба само разлика у интензитету, а не у природи или суштини услед чега ће ЕСЉП размотрити предочени случај са становишта једне или друге одредбе на основу посебних околности сваког предмета, узимајући у обзир низ утврђених критеријума који обухватају врсту, дужину, последице и начин спровођења мере о којој је реч (Хлаифија уз позивање на Пресуду у предмету Амур против Француске, став 42). Предмет Гуцарди против Италије /Guzzardi/кључни је пример из кога се види како ЕСЉП на различите начине приступа ограничењу слободе кретања и лишењу слободе:

 

У предмету Гуцарди против Италије, један италијански држављанин је 1972. године оптужен и није осуђен све до 1979. године. У међувремену је боравио у истражном притвору у програму „принудног боравка” на острву Азинара. На острву је стално живело 200 људи и оно је највећим делом представљало један велики острвски затвор. Подносиоцу представке је било дозвољено да се креће на сасвим малом делу острва. У том предмету постојало је неколико важних чинилаца: подносилац представке је највећи део времена проводио у друштву осталих „становника”, није му било дозвољено да одлази у град у коме је живела обична популација, имао је сасвим мало могућности за друштвене контакте осим посета својих најближих рођака или осталих становника који су тамо принудно боравили, био је непрестано под надзором, морао је два пута дневно да се јавља у полицијску станицу и била му је потребна дозвола власти за било какву комуникацију са спољним светом или посету неког из спољног света. У том смислу, иако он није био формално затвореник, та мера се није могла сматрати пуким ограничењем кретања, већ је закључено да представља лишење слободе и да као таква, будући да за њу није било дато тражено образложење, представља повреду члана 5. став 1.

 

Нешто скорије ЕСЉП је разматрао предмет Де Томазо против Италије.^[3]

 

У предмету Де Томазо против Италије, један италијански држављанин је две године држан под посебним надзором на основу одлуке Окружног суда у Барију због тога што је раније био осуђиван и што је у датом тренутку наводно представљао претњу. Подносилац представке се између осталог позвао на члан 5. Конвенције и члан 2. Протокола бр. 4, притужујући се да је превентивна мера која му је изречена била произвољна и да је трајала прекомерно. Велико веће је прво установило да обавезе које су наметнуте Де Томазу нису представљале лишење слободе у смислу члана 5. став 1. Конвенције, већ само ограничење слободе кретања. У том смислу Велико веће је једногласно закључило да је у датом случају био прекршен члан 2. Протокола бр. 4. због тога што закон који је у датом случају примењен није био у довољној мери предвидљив. Закон је судовима пружио широко поље слободног одлучивања, а да није у довољној мери јасно назначио границе или начин на који се то слободно одлучивање може спровести. Изрицање превентивних мера није било у довољној мери предвидљиво, нити је било пропраћено одговарајућим механизмима заштите од различитих могућих злоупотреба, те стога закон није испунио стандарде предвидљивости који су установљени у судској пракси ЕСЉП.

 

Међутим, треба нагласити да насупрот члану 5. став 1. тачка (ф), Протокол утврђује додатни услов за применљивост јемстава у области ограничења слободе кретања јер се наводи да та јемства важе за она лица која се „законито” налазе на територији државе. То је отворило известан број питања у вези с тражиоцима азила и мигрантима који су незаконито ступили на територију неке државе и стога можда немају прописан имиграциони статус. Посебно у случају избеглица, на ту тешкоћу је изричито указао УНХЦР, који је у својим Ревидираним смерницама истакао да су „[…] тражиоци азила често приморани да дођу или ступе на територију илегално”.^[4]

 

Не постоји консензус о томе да ли „тражиоци азила” који нису званично поднели захтев за азил могу да се сматрају лицима која се законито налазе на територији, иако се чини да је прихваћено да се она лица која су поднела такав захтев могу за неке сврхе сматрати законито присутнима.^[5] Међутим, у предмету Саади против Уједињеног краљевства закључено је да лице које још није добило право да ступи на територију може бити притворено да би се спречио његов неовлашћени улазак.^[6]

 

Тражиоци азила се могу наћи у притвору или им могу бити наметнута тешка ограничења слободе кретања у многим околностима, посебно у контексту масовног прилива и мешовитих миграционих токова. Мере којима се мигранти лишавају слободе и/или слободе кретања на основама које се по ЕКЉП сматрају прихватљивима, државе користе у остваривању својих права у вези са управљањем миграцијама и контролом миграција и оне могу бити примењене у различитим фазама индивидуалних искустава миграната и у широком спектру различитих физичких локација.

 

ЕСЉП изричито признаје таква права државе у склопу ширег права на контролу уласка странаца на територију државе и на „спречавање незаконите имиграције”.^[7] ЕСЉП изричито допушта да се користе мере којима се странци лишавају слободе и/или слободе кретања као средство којим државе остварују то своје право. Међутим, ЕСЉП такође утврђује границе остваривања тог права, на пример оне које проистичу из обавезе држава да поштују основна права и слободе свих лица која би могла бити погођена остваривањем контроле миграција и управљања миграцијама.^[8] Када је реч о притварању миграната и ограничењима слободе кретања странаца, ЕСЉП утврђује да су те мере допустиве ако су „пропраћене одговарајућим механизмима заштите за лица на која се односе и ако су донете у складу с „међународним обавезама држава”. Када се ради о појединцима који имају потребу за међународном заштитом, треба посебно обратити пажњу на обавезе држава по „Женевској конвенцији о статусу избеглица из 1951. године”, између осталих инструмената, како би се осигурало да притвор и друге мере којима се ограничава слобода кретања странаца не лише тражиоце азила права на заштиту која им ти инструменти пружају.^[9]

 

Чланови 5. и 2. Протокола бр. 4. не праве изричиту разлику између поткатегорија миграната на које се те мере односе. Механизми заштите и захтеви који се конкретно примењују на одређене групе морају бити изведени из тих двеју одредаба сагледаних у вези с приступом ЕСЉП конкретном положају тих група, онако како је тај приступ развијен у релевантној судској пракси. Када се ради о тражиоцима азила и лицима која имају потребу за међународном заштитом ЕСЉП је утврдио у својој јуриспруденцији да се они квалификују као припадници рањивих група у смислу Конвенције и стога имају право на посебне механизме заштите. Када су тражиоци азила додатно рањиви због личних околности у којима се налазе, као што су, између осталог, њихов узраст, пол, психичко или физичко стање, онда се њихова укупна рањивост појачава и они добијају додатна јемства.

 

ЕСЉП је у неколико предмета разматрао положај тражилаца азила у притвору, посебно наглашавајући јемства на која они имају право због своје инхерентне рањивости и правећи разлику између њиховог положаја и положаја илегалних миграната у притвору. Конкретни стандарди који важе за тражиоце азила у притвору биће ближе размотрени у даљем тексту, када ћемо испитати различите аспекте који су уређени Конвенцијом.

 

[1] Мол, Нуала; Мередит, Кетрин, „Азил и [ЕКЉП]” стр. 143 ( Mole, Nuala; Meredith, Catherine, Asylum and the [ECHR], p. 143).

[2] Khlaifia and Others v Italy, Представка бр. 16483/12.

[3] De Tommaso v Italy, Представка бр. 43395/09.

[4] УНХЦР, Ревидиране смернице за прихватљиве критеријуме и стандарде у вези с притварањем тражилаца азила, 1999. (UNHCR Revised Guidelines on Applicable Criteria and Standards Relating to the Detention of Asylum Seekers).

[5] Волфе , Тара, „Притвор тражилаца азила у Европи”. Магистарска теза из међународног права, Универзитет Бристол 41 (2012) /"The Detention of Asylum Seekers in Europe.") у којој се цитира Хатавеј Џ., Права избеглица према међународном праву Кембриџ Јуниверсити Прес 2005, стр. 417 / The Rights of Refugees under International Law ) и високи комесар УН за избеглице (2011б), „Повратак основама: Право на слободу и безбедност лица и ʼалтернативни начини притвораʼ избеглица, тражилаца азила, лица без држављанства и других миграната”, (Back to Basics: The Right to Liberty and Security of Person and 'Alternatives to Detention' of Refugees, Asylum-Seekers, Stateless Persons and Other Migrants), април 2011, PPLA/2011/01.Rev.1.

[6] Saadi v. United Kingdom, Представка бр. 13229/03, ставови 65−66.

[7] M. S. S. v. Belgium and Greece, Представка бр. 30696/09, Пресуда Великог већа од 21. јануара 2011, ставови 216−218.

[8] Amuur v. France, Представка бр. 19776/92, став 41; УНХЦР − Приручник о заштити избеглица и ЕКЉП (UNHCR Manual on Refugee Protection and the ECHR).

[9] Основне чињенице о ЕКЉП − Мигранти у притвору (ECHR Factsheet – Migrants in detention) − април 2018, M. S. S. v. Belgium and Greece, Представка бр. 30696/09, Пресуда Великог већа од 21. јануара 2011, ставови 216−218.