Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ II - НАПРЕДНИ КУРС > Лишење слободе и ограничење слободе кретања

Европски комитет за спречавање мучења и нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања

Међу инструментима Савета Европе и другим збиркама прописа, мора се размотрити и специјализовани Европски комитет за спречавање мучења и нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања (CPT). CPT има правни основ у Европској конвенцији о спречавању мучења и нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања, која је ступила на снагу у фебруару 1989. године. Њоме је дозвољено CPT-у да посети сва „места притвора” у свакој држави чланици Савета Европе. СРТ не доноси закључке о повредама члана 3. ЕКЉП, већ само извештава о томе шта је уочио за време посете. СРТ такође доноси опште стандарде који су веома важни, али нису правно обавезујући.

 

CPT се нашироко бавио појавом праксе имиграционог притвора, израђујући стандарде и износећи запажања како у контексту анализа постојећих стандарда и начела, тако и у контексту теренских посета притворима у државама чланицама Савета Европе.

 

• Законски облик имиграционог притвора

Комитет дефинише имиграциони притвор као меру којом се странац лишава слободе у контексту „(наводне) повреде закона о странцима, као што је илегални улазак у земљу или илегални боравак у њој”. Као што је поменуто у уводу овог поглавља, Комитет примећује да се имиграциони притвор одређује као административна мера „у већини земаља чланица Савета Европе”.

 

• Циљ имиграционог притвора

 

Наведено запажање додатно потврђује чињеницу да се имиграциони притвор суштински разликује од кривичног притвора будући да је његова сврха контрола и спречавање илегалног кретања.

 

Мигранти који се налазе у притвору или којима је слобода кретања привремено ограничена уобичајено потпадају под правни режим који се разликује од правног режима којим се уређује кривични притвор после изрицања осуђујуће пресуде. Та разлика проистиче из чињенице да циљ имиграционог притвора није постизање ефекта одвраћања ни казненог ефекта, већ се уводи само да би се лакше утврдио имиграциони статус лица пре но што им се изда дозвола за улазак у земљу или док се не изврши одлука о депортацији. У том смислу, Комитет изричито наводи: […] имиграциони притвор не сме бити казнени по свом карактеру: он није ни санкција ни казна. Стога лицима која се налазе у имиграционом притвору треба обезбедити и режим боравка и материјалне услове који су примерени њиховом правном положају.

 

• Имиграциони притвор као „последња мера”

 

С обзиром на сврху којој служи и имајући на уму уочена негативна дејства те мере, примена имиграционог притвора мора бити у складу с начелом „последње мере”, што значи да се за имиграционим притвором посеже само онда када је утврђено и проверено да не постоји ниједна алтернативна мера која је мање интрузивна, а којом би се могао постићи исти циљ. У том смислу, Комитет примећује следеће:

 

[…] Лишење слободе илегалних миграната не сме бити ни произвољна, ни аутоматска последица (наводне) повреде закона о странцима, али његова примена треба да буде изузетна, сразмерна и, следствено томе, треба да представља индивидуалну меру која је неопходна да би се спречила незаконита имиграција.

 

Том формулацијом Комитет је саопштио да аутоматско или опште примењивање мере имиграционог притвора представља prima facie кршење основних стандарда људских права.