У склопу одговорности које имају према Законику, граничари и други надлежни органи које земље чланице именују за обављање функције контроле граница дужни су да врше провере на тим граничним прелазима (члан 8). Та обавеза подразумева већу одговорност граничара који су дужни да као минимум обавезе изврше „минималну контролу” да би утврдили идентитет свих лица која прелазе границу, и темељнију проверу држављана трећих земаља (члан 8. став 3).
Због одговорности које имају на том плану, граничарима се обраћају лица која имају потребе за међународном заштитом, па они често имају посебно важну улогу да обезбеде да – онда када такве потребе очигледно постоје или када се основано сумња да оне постоје − лица која имају те потребе добију приступ средствима и јемствима која су примерена да би она изразила своје потребе за заштитом и стекла могућност да користе одговарајуће поступке и јемства.
Треба истаћи да право ЕУ, како се не би ограничио начин на који се изражавају потребе за међународном заштитом, налаже да се „свако изражавање страха од тога да ће лице ако буде враћено у земљу порекла, претрпети велику патњу или штету”,[1] сматра истоветним с „подношењем захтева за међународну заштиту” из члана 2. тачка (б) Директива о заједничким поступцима за признавање азила (2013/32/EУ). Стога изричита употреба речи и фраза као што су азил, статус избеглице или међународна заштита није нужан предуслов да хуманитарне потребе и потребе за заштитом буду узете у обзир (Агенција ЕУ за основна права: Није неопходно да путник изговори реч 'азил': оно што је битно јесте израз страха од тога шта би се могло догодити ако он буде враћен).[2] Мора се придати подједнака важност и неформалним формулацијама или нестручним изразима, а који дају повод за размишљање о томе да је лице о коме је реч можда у опасности. Агенција ЕУ за основна права (The European Union Agency for Fundamental Rights - FRA) о тим изразима говори као о „имплицитним захтевима за међународну заштиту”.[3]
Бављење потребама за заштитом у контексту контроле на границама суштински је важно да би се осигурало да појединац има приступ поступцима за формално подношење захтева за међународну заштиту. У том смислу, Европска агенција за основна права примећује да током процедура на граници граничари имају обавезу да мигрантима пруже информације о азилу и о томе како треба поднети захтев за азил. Према Европској агенцији за основна права: […] Идентификовање захтева за азил зависи од иницијативе и информација које су доступне службеницима, као и од делотворне комуникације, укључујући проактивно и довољно испитивање, као и од обуке коју су службеници похађали.[4]
Способност да те информације делотворно предоче подразумева да су граничари стекли квалификовану обуку о техникама идентификације рањивих лица и о потребама за заштитом. (Члан 16. став 1. Законика.) Све земље чланице имају обавезу да распореде довољан број одговарајућег особља и средстава за спровођење операција контроле граница (члан 15), као и да се постарају да граничари буду квалификовани за идентификацију потребе за међународном заштитом; током обављања својих дужности граничари треба да примењују у пракси (оно што су научили кроз) циљани наставни план и програм који је развила Агенција ЕУ за управљање оперативном сарадњом на спољним границама земаља чланица (Фронтекс).
Ту потребу наглашава (или поново истиче) и Европска агенција за основна права: „Десет препорука за практичне мере у ситуацијама управљања границом”, где се земље чланице позивају да „[…] 4. обезбеде обуку из области основних права особљу које је распоређено у трећим земљама”, као и „5. […] обуку из области људских права службеницима из трећих земаља […] који делују као лица за контакт или пружају оперативну подршку мерама за интегрисано управљање границом које се примењује у трећим земљама”, нарочито онда када делују у склопу помоћи земље чланице ЕУ појачавању капацитета трећих земаља за надзор над границом.
Захтеви и обавезе граничара да идентификују потребе за заштитом и да дају информације обухватају и одговарајуће обавезе које су поверене надлежним органима који одлучују о захтевима за азил сагласно измењеној Директиви заједничким поступцима за признавање азила. Будући да мигранти покушавају прећи границу земаља чланица и сусрећу се с граничарима који обављају своју дужност често пре него што формално поднесу захтев за азил надлежним органима земаља чланица, до сада смо се бавили само преклапањем између патролних дужности граничара и њихових одговорности у контексту права људских права и права азила. У наредном одељку бавићемо се питањем приступа територији земље чланице када је реч о људима који траже међународну заштиту из угла оних инструмената права ЕУ који су специјализовани за азил.
[1] Европска унија: Европска агенција за основна права – Приручник, Поље дејства начела забране враћања у савременом управљању границом: развој подручја закона (Scope of the principle of non-refoulement in contemporary border management: evolving areas of law).
[2]Европска унија: Европска агенција за основна права − Приручник, Основна права на аеродромима: Граничне контроле на пет међународних аеродрома у Европској унији.
[3]Европска унија: Европска агенција за основна права − Приручник – 2014; Основна права на аеродромима: граничне контроле на пет међународних аеродрома у Европској унији, стр. 10: „Док лице о коме је реч мора затражити азил (види дефиницију ʼзахтева за међународну заштитуʼ у члану 2. тачка (б) Директиве о азилу) сваки израз страха од озбиљне штете или патње у случају враћања квалификује се као такав захтев.”
[4] За цео став види: 3.1.1. − Европска унија: Европска агенција за основна права − Приручник, Основна права на аеродромима: граничне контроле на пет међународних аеродрома у Европској унији.
[5] Европска унија: Европска агенција за основна права – Приручник, Основна права на аеродромима: граничне контроле на пет међународних аеродрома у Европској унији.