Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ I - НАПРЕДНИ КУРС > Основи права приступа територији државе ради тражења заштите према праву ЕУ и судској пракси ЕСЉП > Увод у релевантна начела и инструменте права ЕУ

Увод у изворе права ЕУ о међународној заштити

Право ЕУ садржи веома детаљан опис процесних правила и стандарда међународне заштите, онако како су она разрађена у том аутономном корпусу права. У првом издању овог приручника детаљно смо представили хијерархију инструмената права ЕУ. Међутим, ради лакшег сналажења, вреди и овде подсетити на основне елементе. Право ЕУ је суштински изграђено на нормативној архитектури која има три нивоа: примарно право, секундарно право и допунско право.^[1]

Примарно право ЕУ обухвата уговоре који леже у основи формирања ЕУ, пре свега Уговор о ЕУ (Treaty on the EU − TEU) и Уговор о функционисању ЕУ (Treaty on the Functioning of the EU − TFEU) и, откако је 1. децембра 2009. ступио на снагу Лисабонски уговор, Повељу основних права (Charter of Fundamental Rights − CFR).

Секундарно право ЕУ темељи се на уговорима којима се уређују посебне области секторских политика. То се одвија кроз два основна извора права: уредбе (законодавни инструменти који непосредно обавезују земље чланице) и директиве (које уводе обавезу да се постигне одређени резултат, а које морају бити транспоноване у унутрашње право сваке земље како би произвеле дејство). Остали извори секундарног права (одлуке, мишљења и препоруке) немају упоредиву правну снагу и њихова вредност је углавном само консултативна. Допунски извори права обухватају судску праксу Суда правде ЕУ (СПЕУ), као и међународно право, који утичу на примену и развој права ЕУ и општих правних начела,^[2] пре свега стандарда ЕКЉП и судске праксе.

Захваљујући Лисабонском уговору, који је ступио на снагу 1. децембра 2009, мора се размотрити и Повеља основних права ЕУ. Институције ЕУ (као и земље чланице ЕУ) дужне су да се повинују одредбама Повеље „онда када спроводе право ЕУ” (члан 51. Повеље):

 

Положај лица која траже међународну заштиту у ЕУ уређује се азилантским правним тековинама ЕУ/acquis (или Заједничким европским системом азила ЗЕСА − Common European Asylum System − CEAS), што је термин којим се означава корпус закона који се баве питањем међународне заштите сагласно праву ЕУ. Правне тековине ЕУ којима се уређује право азила примењују се − уз неке карактеристичне изузетке^[3] − на све земље чланице ЕУ, као и на оне земље нечланице које су склопиле споразуме са ЕУ о учешћу у неким сегментима правних тековина које се односе на азил.^[4] Инструменти који чине CEAS обухватају следеће:

 

• Уредбу „Даблин III”,^[5] o критеријумима којима се утврђује која је земља чланица одговорна за разматрање захтева за азил;
• Измењену квалификациону директиву, o критеријумима на основу којих се утврђује ко има право на заштиту и шта је садржај заштите која се пружа кроз поступак за признавање азила;^[6]
• Измењену директиву о заједничким поступцима за признавање азила,^[7] o процесним правилима и механизмима заштите који се морају поштовати у обради захтева за азил;
• Директиву о условима прихвата,^[8]o минималним стандардима за прихват подносилаца захтева за међународну заштиту;
• Уредбе којима се оснива Европска канцеларија за подршку систему азила (European Asylum Support Office − EASO)^[9] и уредба ЕУ којом се оснива база отисака прстију (EURODAC)^[10] o централизованом регистровању отисака прстију тражилаца азила.

 

 

У овом поглављу првенствено ћемо се позивати на одредбе Измењене директиве о заједничким поступцима за признавање и одузимање међународне заштите будући да се она конкретно бави процесним механизмима заштите и захтевима који имају кључну улогу у олакшавању приступа територији одређене земље чланице у сврху подношења захтева за међународну заштиту.

 

[1] https://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/?uri=LEGISSUM%3Al14534

[2] https://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/?uri=LEGISSUM%3Al14534

[3] Уједињено Краљевство, Ирска и Данска имају посебан статус у односу на неке од инструмената.

[4] На пример, Норвешка, Исланд, Лихтенштајн и Швајцарска део су Даблинског система.

[5] УРЕДБА (ЕУ) бр. 604/2013 Европског парламента и Савета од 26. јуна 2013. о утврђивању критеријума и механизама за одређивање државе чланице одговорне за разматрање захтева за међународну заштиту који је у једној од држава чланица поднео држављанин треће земље или лице без држављанства (измењена).

[6] ДИРЕКТИВА САВЕТА 2004/83/EЗ од 29. априла 2004. о минималним стандардима за квалификацију и статус држављана треће земље или лица без држављанства као избеглица или лица којима је на други начин потребна међународна заштита, као и о садржају одобрене заштите.

[7] ДИРЕКТИВА 2013/32/EУ Европског парламента и Савета од 26. јуна 2013. о заједничким поступцима за признавање и одузимање међународне заштите (измењена).

[8] ДИРЕКТИВА 2013/33/EУ Европског парламента и Савета од 26. јуна 2013, којом се утврђују стандарди за прихват подносилаца захтева за међународну заштиту (измењена).

[9] УРЕДБА (ЕУ) бр. 439/2010 Европског парламента и Савета од 19. маја 2010, којом се оснива Европска канцеларија за подршку систему азила.

[10] УРЕДБА (EУ) бр. 603/2013 Европског парламента и Савета од 26. јуна 2013. о оснивању базе Eurodac [….] (измењена).