Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ I - НАПРЕДНИ КУРС

Основи права приступа територији државе ради тражења заштите према праву ЕУ и судској пракси ЕСЉП

Могућност физичког приступа територији неке државе и потоњег коришћења процедура за тражење међународне заштите суштински је важна како би се обезбедила практична и делотворна природа јемстава која су призната тражиоцима азила сагласно унутрашњем, европском и међународном праву. Приступ територији неке државе омогућује лицима која траже међународну заштиту да приђу надлежним органима те државе и предоче им своје захтеве и аргументацију којом ће поткрепити свој случај.

Међутим, с обзиром на све израженију тенденцију рестриктивног приступа држава миграционим кретањима, способност појединца да делотворно приступи територији неке државе често бива осујећена тако што се успостављају материјалне, административне и практичне препреке. У том смислу, вреди указати на становиште које је по том питању заузео Европски савет за избеглице и прогнанике (ЕCRE): препреке с којима се суочавају лица која траже међународну заштиту могу настати успостављањем граничне контроле, изградњом ограда и транзитних зона, забраном уласка на државну границу или у територијалне воде, хапшењем одмах по ступању на територију, кашњењем или чак суспендовањем регистрације захтева за азил.^[1]Како се путање миграција и миграционе тенденције развијају, а државе све више осећају потребу да остваре своје суверено право на заштиту сопствених граница, тако се и препреке за делотворан приступ азилу мењају и има их све више, толико да наведени списак више није исцрпан.

.

 

Прописани поступци за тражење азила могу бити само једна од многих могућих мера које су препрека странцима/за приступ територији и које подривају или ограничавају њихово право на азил. Чак и када се тражиоцу азила омогући приступ територији државе, ако не постоје процесна јемстава или ако постојећа јемства нису адекватна, ако нема служби које би му пружиле информације о поступку за тражење азила и ако не постоје одговарајуће преводилачке службе или службе за правну помоћ − све то такође може негативно да се одрази на практичан приступ појединца међународној заштити.

Приступ на неку територију може бити отежан и такозваним специјалним поступцима за тражење азила, који, између осталог, обухватају убрзане и пограничне процедуре или поступке за тражење азила који се воде на основу захтева поднетих у притвору.

Убрзане и пограничне процедуре се, по правилу, спроводе у краћим роковима и требало би да се примењују само у изузетним условима, као што су ситуације у којима је миграторни притисак највећи. Иако се ти поступци разликују од редовних поступака већ због саме чињенице да трају краће и да се ослањају на мањи ниво анализе захтева, они не смеју лишити тражиоце азила свих мера безбедности ни заштитних механизама на које они имају право.

 

Међународно и регионално право људских права и право азила и јуриспруденција из те области уређују убрзане и/или пограничне поступке за доделу азила. Европска конвенција за заштиту људских права (ЕКЉП) представља општи инструмент људских права, а не инструмент који је специфичан за тражење азила. Конвенција сама по себи не садржи ниједну одредбу која би непосредно уређивала такве поступке. Међутим, надзорни орган који је повезан с Конвенцијом (Европски суд за људска права − ЕСЉП) процењивао је усклађеност тих поступака с Конвенцијом у једном броју конкретних предмета из области миграција и тражења азила, и на тај начин је утврдио одређене стандарде.

Насупрот томе, правом Европске уније (ЕУ) уведен је Заједнички европски систем азила (Common European Asylum System − CEAS) као далекосежни и мултидисциплинарни правни систем који се састоји од сложеног корпуса инструмената специфичних за азил и миграције; у том смислу Право ЕУ ближе утврђује садржај механизама заштите који су установљени у контексту убрзаног и пограничног поступка. Погранични и убрзани поступак за тражење азила изричито се уређују измењеном Директивом о заједничким поступцима за признавање и одузимање међународне заштите (Recast Asylum Procedures Directive − rAPD), која ће бити представљена у даљем тексту. Међутим, права и начела на којима се заснивају ти поступци имају свој основ у примарним инструментима међународног права и такође се могу наћи у засебним, али повезаним областима права, као што су област која уређује управљање границом или питање враћања миграната који су незаконито ступили на територију државе.^[2] Релевантни стандарди и судска пракса у тој области такође ће бити ближе објашњени у даљем тексту.

 

Стандарди права ЕУ релевантни су за све земље кандидате које настоје да усагласе своје право и праксу са стандардима ЕУ. С обзиром на то да право ЕУ уноси више детаља и специфичности у ту област, прво ћемо се позабавити тим режимом како бисмо пружили целовитији преглед свих питања и права која искрсавају онда када се постављају ограничења за приступ територији државе.

 

Право ЕКЉП и судска пракса у вези с тим питањем биће размотрени у одељку 1.2 , како бисмо разјаснили степен и меру у којој су та два правна поретка повезана међу собом.

 

[1] Европски савет за избеглице и апатриде/Европска мрежа правника у области азила, Напомена о судској пракси везаној за улазак на територију и поступак тражења азила (ECRE/ELENA Case Law Note on Access to the Territory and the Asylum Procedure), na: http://www.asylumlawdatabase.eu/en/content/ecreelena-case-law-note-access-territory-and-asylum-procedure

[2] Више о режиму враћања миграната који незаконито бораве на територији неке земље у контексту ЕУ види у Директиви 2008/115/EЗ Европског парламента и Савета од 16. децембра 2008. o заједничким стандардима и поступцима држава чланица за враћање држављана трећих земаља с незаконитим боравком.