Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ I - ОСНОВНИ КУРС > Примена Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у материји азила и миграција – правни оквир Републике Србије

Статус међународног права у правном поретку Републике Србије

Приликом разматрања неког предмета везаног за азил, веома је важно разумети да се домаће норме не могу применити без осврта на међународне норме и стандарде који обавезују Републику Србију.

Устав Републике Србије^[1] садржи неколико релевантних одредби којима се одређује статус међународног права у унутрашњем правном поретку. У члану 16. став 2. Устава се наводи да ”општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори” представљају саставни део правног поретка Републике Србије и да се непосредно примењују. Док се под општеприхваћеним правилима међународног права подразумевају обичајна правна правила, потврђени међународни уговори су заправо ратификовани међународни уговори које је Република Србија прихватила и обавезала се на њихово поштовање.

Сваки државни службеник који одлучује о статусу тражиоца азила, о правима избеглица и миграната, мора узети у обзир релевантне међународне норме. Оне се у правном поретку Републике Србије хијерархијски налазе одмах испод Устава, а изнад закона и подзаконских аката. У поменутом члану 16. став 2. Устава се одређује да ратификовани међународни уговори морају бити у складу са Уставом, али је у члану 194. прописано да ратификовани међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права представљају део унутрашњег правног поретка, те да закони и други општи акти донети у Републици Србији ”не смеју бити у супротности са потврђеним међународним уговорима и општеприхваћеним правилима међународног права.”

У члану 18. Устава Републике Србије се прописује непосредна примена људских и мањинских права зајемчених Уставом:

 

Члан 18. став 2. Устава:

 

”Уставом се јемче, и као таква, непосредно се примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима. Законом се може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права.”

 

Устав намеће и обавезу праћења и позивања на праксу, између осталих, Европског суда за људска права.

 

Члан 18. став 3. Устава:

 

”Одредбе о људским и мањинским правима тумаче се у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење.”

 

[1] „Службени гласник РС“, бр. 98/2006.