Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ I - ОСНОВНИ КУРС > Правне тековине ЕУ које се односе на азил и пракса Суда правде ЕУ везана за материју азила

Релевантне одредбе Повеље ЕУ о основним правима

Повеља ЕУ о основним правима (Повеља) представља инструмент примарног законодавства ЕУ у којем су утврђени основни стандарди људских права које су државе чланице обавезне да обезбеде приликом спровођења права ЕУ. На основу Лисабонског уговора (члан 6), који је ступио на снагу 2009. године, Повеља је постала обавезујућа за државе чланице и дата јој је иста правна снага коју имају и уговори ЕУ. Јемства и одредбе Повеље о основним правима у целости прожимају правне тековине ЕУ које се односе на азил:

 

• Члан 1 (заштита људског достојанства): У члану 1. се признаје неповредивост људског достојанства. У Објашњењима Повеље, Глава 1. члан 1.^[1] се  наводи да људско достојанство само по себи није само основно право већ чини стварни темељ основних права.^[2] СПЕУ је у одлукама о предметима који се односе на азил изјавио да је забрана из члана 4. „од суштинског значаја“ не само у погледу апсолутног карактера обавеза које из ње проистичу, већ и зато што је „блиско повезана са поштовањем људског достојанства“ из члана 1. Повеље.^[3] На дужност заштите људског достојанства СПЕУ је подсетио и када је поново потврдио обавезе држава чланице да у поступку азила обезбеде минималне стандарде прихвата.^[4]

 

• Члан 4 (забрана мучења и нечовечног или понижавајућег поступања): овим се чланом апсолутно забрањује мучење и нечовечно или понижавајуће поступање и он се подудара са чланом 3. ЕКЉП.^[5] СПЕУ је у својој пракси заузео став да системски недостаци у поступку азила и условима прихвата тражилаца азила могу представљати основ за закључак о повреди члана 4.^[6]

 

• Члан 18 (право на азил): У Повељи се изричито признаје право на азил који се додељује на начин сагласан са условима и јемствима утврђеним у Женевској конвенцији из 1951. године и Протоколом уз њу, као и условима из УФЕУ.^[7] Право на азил се признаје као субјективно и извршиво право лица која могу имати право на међународну заштиту по било којем инструменту међународног права или на основу примене начела забране протеривања утврђеног у пракси по Конвенцији. Члан 18. Повеље обухвата следеће елементе:

1. Приступ правичним и ефикасним поступцима азила и делотворном правном леку;
2. Поступање у складу са одговарајућим условима прихвата и лишења слободе (када је то прописано законом, нужно и сразмерно); и
3. Доделу међународне заштите у облику избегличке или супсидијарне заштите када су испуњени критеријуми. 

 

• Чланом 19. став 1. Повеље забрањено је колективно протеривање странаца, те је оно према праву ЕУ забрањено и у земљама које иначе нису високе стране уговорнице Протокола бр. 4 уз ЕКЉП (Уједињено Краљевство, Грчка, Турска и Швајцарска). У овом члану, који се подудара са чланом 4. Протокола бр. 4 уз ЕКЉП, је забрањено колективно протеривање, као и протеривање или изручење у земљу у којој би се лице које се враћа нашло у „озбиљној опасности“ да буде подвргнуто поступању супротном члану 4. или смртној казни.

 

• Чланом 19. став 2. и чланом 4. Повеље се државама чланицама у суштини забрањује да неко лице врате у земљу у којој би се нашло у опасности од мучења, нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања. То обухвата недозвољавање уласка у земљу, пресретање и посредно протеривање.

 

• Чланом 24 (права детета) се штити посебан положај детета по праву ЕУ, и у њега је уграђено начело из Конвенције о правима детета по којем су најбољи интереси детета од првенственог значаја у свим поступцима везаним за децу. Ово је начело од значаја у свим случајевима који се односе на децу мигранте, као што је то и начело из става 3. овог члана, по којем дете има право да одржава личне односе и контакте са родитељима осим ако је то у супротности са заштитом његових интереса.

 

• Члан 41. Повеље, којим се јемчи право на добру управу, има веома широко поље примене и примењује се чак и у случају кад не постоји посебан поступак. У њему се одражава опште начело права ЕУ по којем сви који потпадну под дејство тог права имају право на делотворну правну заштиту права која им припадају по праву ЕУ, односно да заштита мора да буде гарантована и у праву и у пракси. То такође значи да лица пресретнута на отвореном мору морају бити доведена на територију неке државе чланице како би се утврдило да ли би њиховим враћањем било прекршено начело забране протеривања.^[8]

 

• Чланом 47. Повеље се прописује да гарантије правичног суђења из члана 6. ЕКЉП морају да се примењују у свим поступцима на које се Повеља односи. Дакле, те гарантије по праву ЕУ важе у погледу свих питања везаних за азил, иако се на та питања не односи сама ЕКЉП, у којој је право на правни лек зајемчено само чланом 13. У члану 47. је такође експлицитно прописано да мора постојати правни лек пред судом у складу са условима утврђеним тим чланом.

 

Коначно, члановима 52. и 53. уређује се однос између Повеље и осталих међународних инструмената, укључујући ЕКЉП.

 

[1] Објашњења која се односе на Повељу ЕУ о основним правима, Глава 1 - Људско достојанство, Објашњење члана 1. (Explanations Relating to the Charter of Fundamental Rights, Title 1 - Human Dignity, Explanation on Art. 1), 2007/C 303/02 (Прилог 25); види такође став 85. одлуке о спојеним предметима Aranyosi and Căldăraru v Generalstaatsanwaltschaft Bremen, бр. C-404/15 и C-659/15. 

[2] Ibid., а, када је реч о ЕСЉП, види став 158. пресуде у предмету Khlaifia v. Italy, nредставка бр. 16483/12, у којој ЕСЉП наводи да забрана нечовечног или понижавајућег поступања представља цивилизацијску вредност која је блиско повезана са поштовањем људског достојанства, и чини део саме суштине ЕКЉП.

[3] Види одлуку СПЕУ о спојеним предметима Aranyosi and Căldăraru v Generalstaatsanwaltschaft Bremen, бр. C‑404/15, C‑659/15 PPU, ставови 85. и 86.

[4] Види одлуку СПЕУ у предмету Cimade and Gisti, бр. C-79/13, став 56.

[5] СПЕУ је експлицитно навео да је подударност члана 4. Повеље и члана 3. ЕКЉП, како у погледу „смисла“ тако и у погледу „поља дејства“, у складу са начелом успостављеним сходно члану 52. став 3. Повеље, види став 86. одлуке о наведеним спојеним предметима бр. C-404/15 и C-659/15.

[6] Одлука о спојеним предметима Н. С. и М. Е, бр. C-411/10 и C-493/10, од 21. децембра 2011, став 123, параграф 2, тачка 2.

^[7] Објашњења која се односе на Повељу ЕУ о основним правима, (2007/C 303/02), Службени лист ЕУ, 14. децембар 2007, види такође одлуке у (спојеним предметима) C-411/10 и C-439/10, Н.С. и М.Е. и предмет C-175/11 HID, BA.

[8] Бек, Гунар, Нуала Мол, и Марсел Ренеман, Примена Повеље ЕУ о основним правима на правне прописе о поступку азила, Европски савет за избеглице и прогнанике (Beck, Gunnar, Nuale Mole, and Marcelle Reneman, The application of the EU Charter of Fundamental Rights to asylum procedure law, European Council on Refugees and Exiles), 2014, стр. 39.