Заштита тражилаца азила по ЕКЉП: неке претходне напомене

Иако ЕКЉП пружа важна јемства која важе у контексту миграција и мада се у њој конкретно помињу права странаца, она не садржи ниједну одредбу којом се штите тражиоци азила или признаје посебан положај избеглица (у члану 5. став 1. тачка ф. се као легитимни основ за лишење слободе странаца наводи спречавање неовлашћеног уласка у земљу и предузимање мера у циљу депортације или изручења). Од значаја за миграције су неки касније усвојени Протоколи (види нарочито Протокол бр. 4 уз ЕКЉП, којим се јемче одређена права и слободе поред оних већ прописаних ЕКЉП и Првим протоколом уз њу), којима је проширено поље дејства ЕКЉП. Поред тога, ЕСЉП није надлежан да одлучује да ли је држава основано или неосновано одбила да неком лицу призна статус избеглице по Женевској конвенцији (види пресуду у предмету Ахмед против Аустрије, представка бр. 25964/94).

По ЕКЉП, свако лице (не само држављани држава уговорница), без обзира на држављанство или миграциони статус, може да затражи заштиту свог права чију повреду приписује чињењу или нечињењу државе уговорнице. Стога је заштита коју ЕКЉП пружа у пракси доступна и мигрантима и тражиоцима азила. 

У ЕКЉП и пракси ЕСЉП је недвосмислено заузет став да право државе да странцу дозволи или не дозволи да уђе на њену територију представља кључни атрибут државног суверенитета,^[1] из чега следи да ЕКЉП не јемчи опште право […] недржављана да у неку државу уђе или у њој остане (види, на пример, ставове. 54. и 56. пресуде у предмету Инер против Холандије, представка бр. 46410/99). ЕСЉП је у својој устаљеној пракси заузео став да обавеза државе да штити одређена права и интересе (када су, између осталог, у питању породични разлози или потреба за заштитом сходно члановима 2, 3. и 8) претеже над њеним правом да странцу не дозволи улазак на своју територију или да спроведе одлуку о његовом враћању из разлога јавне безбедности. Конкретно, када је реч о тражиоцима азила, ЕСЉП сматра да би недозвољавање уласка и/или враћање неког лица у одређеним случајевима могло представљати тешку повреду права заштићених ЕКЉП, укључујући право на живот, забрану мучења или нечовечног или понижавајућег поступања, или флагрантно ускраћивање правде и право на слободу. У члановима 2. и 3. ЕКЉП су, тако, зајемчена апсолутна права сходно овој Конвенцији – право на живот и забрана мучења и нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања – од којих није дозвољено одступање и која морају бити узета у обзир при одлучивању о уласку странца у државу и о њиховом протеривању. Уједињено Краљевство је у предмету Сади против Уједињеног Краљевства , тврдило да интерес заштите странца треба одмеравати у односу на интерес јавне безбедности у случају да је одлука о враћању странца донета са циљем спречавања опасности од тероризма а с обзиром на то да држава која га враћа није непосредно одговорна за забрањено поступање. Суд је разјаснио да држава која странца враћа има позитивну обавезу да странца не протерује када таква опасност постоји, а да је понашање тог лица (а тиме и јавна опасност о којој је реч) небитна за обавезу пружања заштите. Када је реч о члану 8 (праву на приватни и породични живот) или другим правима у погледу којих је одступање дозвољено, питање заштите лица се може одмеравати у односу на питање јавног интереса. Конвенцијски органи су развили богату праксу у овој области. Предмети Вилвараџа и други против Уједињеног Краљевства, представке бр. 13163/87, 13164/87 и 13165/87, и Крус Варас и други против Шведске, представка бр. 15576/89, међу првима су које је ЕСЉП разматрао у области азила.

[1] Николсон и Туми (ур.), Права и реалности избеглица (Nicholson and Twomey, eds, Refugee Rights and Realities), Cambridge University Press, 1999 – Савет Европе, Документа о људским правима бр. 9: Азил и Европска конвенција о људским правима (Human rights files, No. 9: Asylum and the European Convention on Human Rights), 15. децембар 2011, стр. 10, где се цитира пресуда у предмету Salah Sheekh v. the Netherlands, представка бр. 1948/04, став 135.