Студија случаја: Илиас и Ахмед и став ЕСЉП о процесним гарантијама у контексту одлука о враћању у СТЗ

ЕСЉП је у својој пресуди изразио ставове о процесним гарантијама које морају да прате примену концепта СТЗ како би она била у складу са члановима 3. и 13. Суд се у својој анализи усредсредио на следећа три аспекта: обим терета доказивања наметнутог подносиоцима представке, право на обавештење и критеријуми и информације на основу којих је Мађарска Србију класификовала као сигурну трећу земљу.

1. Терет доказивања
   
   Суд је констатовао да су подносиоци ове представке из Мађарске удаљени у складу са Уредбом Владе бр. 191/2015, којом је изненада промењен став Мађарске према Србији из перспективе поступка азила и којом је потоња увршћена у списак СТЗ, чиме је установљена претпоставка да је Србија сигурна земља (став 120. пресуде). Примена ове одредбе довела је до пребацивања терета доказивања на штету подносилаца представке, укључујући и терет доказивања да постоји стварна опасности од нечовечног и понижавајућег поступања у ситуацији ланчаног протеривања у Србију, а потом у Бившу Југословенску Републику Македонију, да би на крају били протерани у Грчку. Суд је поново изложио своју поменуту праксу у области забране враћања, а у погледу терета доказивања, ЕСЉП је подсетио да, иако су у начелу подносиоци представке ти који треба да поткрепе своју тврдњу о повреди члана 3, државе су дужне да по сопственој иницијативи спроведу оцену те опасности када је та тврдња заснована на општепознатој опасности, а потврђују је и бројни извори.
   
   Суд је у пресуди у предмету Илиас и Ахмед нечињење и невољност мађарских органа сматрао кључним за закључак да је терет доказивања који су подносиоци представке сносили био претеран и неправичан. Конкретно, ЕСЉП је закључио да Мађарска не само што није спровела оцену индивидуалне опасности са којом би се подносиоци представке суочили по враћању у Србију, „већ је одбила чак и да размотри значај информација које је предочио њихов заступник“, прибегавши пуком шаблонском позивању на национални списак СТЗ који обухвата и Србију.
   
   
2. Необавештавање и непостојање делотворног приступа и учешћа у поступку (укључујући приступ адвокату и испуњеност захтева везаних за језик), као и осталих процесних гарантија.
   
   Иако је ЕСЉП изразио забринутост због […] мањкавости које су констатовале НВО и остали актери у земљама у које је подносиоцима представке претило враћање, указао је на то да није позван […] да утврди постојање системске опасности од злостављања у тим земљама с обзиром на то да је поступак који су спровели мађарски органи био неприкладан јер није могао пружити потребну заштиту од стварне опасности од нечовечног и понижавајућег поступања.
   
   Језик: С аспекта појединачних гарантија које је требало пружити подносиоцу представке, овај је закључак између осталог заснован на чињеници да је један од подносилаца представке имао помоћ преводиоца за дари, језик који не говори (став 13. пресуде), те да је његова могућност да активно учествује у поступку и подробно образложи зашто је побегао из земље порекла била изузетно ограничена.
   
   Право на обавештење: Такође, обавештење пружено подносиоцима представке било је изразито оскудно а, у сваком случају, пружено на начин који није могао да задовољи потребе подносилаца представке, јер им је дато на летку, иако су оба подносиоца представке неписмена.
   
   Одсуство правне помоћи: наведене околности отежане су чињеницом да нису могли да се састану са својим адвокатом и подробно са њим разговарају о својим предметима пре судског рочишта (став 124). 
   
   
3. Спискови сигурних земаља
   
   Као што је напоменуто, земљама је дозвољено да у свом националном законодавству и у складу са захтевима утврђеним правом ЕУ – када оно за њих важи – утврде критеријуме по којима ће одредити да је нека земља СТЗ и да састављају спискове земаља које те услове у датом тренутку испуњавају, као и да те спискове ажурирају у складу са значајним догађајима који се у међувремену збију.
   
   Суд је у овом предмету указао на нека јемства нужна како би вршење овог овлашћења било у складу са ЕКЉП. Конкретно, у погледу одређивања Србије као СТЗ у овом предмету, Суд је заузео став да је дошло до оштре промене у ставу Мађарске према Србији као СТЗ с обзиром на то да је није сматрала „сигурном“ између 2013. и 2015. године, да би је потом као такву одредила у уредби Владе, и уврстила је на национални списак СТЗ. Суд је, међутим, констатовао да ова промена очигледно није била поткрепљена суштинским унапређењем јемстава која се у Србији пружају тражиоцима азила… јер Држава није предочила никакво убедљиво образложење или разлоге за ову промену става, нарочито у светлу резерви које су УНХЦР и угледне организације за заштиту људских права изразиле и позније, децембра 2016. године.
   
   Суд је у циљу оспоравања основаности промене става Мађарске у обзир узео:
   
   
   1. Постојање релевантних и ажурних извештаја које су припремили УНХЦР и ECRE, а који су били супротни закључку да је Србија сигурна земља (на пример Извештај о Србији за 2016. годину организације AIDA), као и друге угледне НВО, које су указивале на мањкавости система азила у Србији. Овај елемент оцене сигурности неке државе није нов, јер се подједнако примењује и у погледу предмета везаних за враћање и, опште узев, предмета који се односе на враћање сагласно Уредби „Даблин III“.
   2. Слични се закључци могу извести из расположивих писаних доказа о условима у БЈРМ и Грчкој у које су подносиоци представке ризиковали да потом буду враћени.
   3. Пуко увршћивање земље на национални списак СТЗ и „шаблонско позивање“ на њега државу уговорницу не ослобађа обавезе да размотри основаност информација које подносилац представке предочава како би оспорио „сигурност“ у његовим посебним околностима. Суд је приметио да је Мађарска на овај начин подносиоцима представке наметнула претеран и неправичан терет доказивања, као што је поменуто горе у тексту.
   4. Повреда процесних аспеката члана 3 може бити довољна: Није нужно да Суд спроведе подробну анализу постојања опасности од злостављања у земљи у коју се подносилац представке враћа а која је одређена као „сигурна“ да би утврдио повреду ЕКЉП, будући да поступак који су мађарски органи применили није био адекватан да би се пружила потребна заштита од стварне опасности од нечовечног и понижавајућег поступања. Сходно томе, ЕСЉП је у складу са својом праксом о враћању, а у контексту враћања у СТЗ, констатовао да је неадекватност поступка установљеног на националном нивоу како би се оспорила примена овог правила довољна да доведе до повреде ЕКЉП.^[1]

[1] Види саопштење за штампу ECRE, Пресуда ЕСЉП у предмету Илиас и Ахмед: Концепт „сигурне треће земље“ на испиту (The ECtHR Ruling in Ilias and Ahmed: ‘safe third country’ concept put to the test).