Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ IV - ОСНОВНИ КУРС > Концепт СТЗ у пракси ЕСЉП > Став ЕСЉП о праву на делотворни правни лек у контексту пребацивања сагласно Уредби „Даблин III“ и враћања у сигурну трећу земљу

Елементи који се разматрају приликом процене сигурности неке земље у „даблинским поступцима“

Ex nunc и ex tunc оцена опасности:

Опште правило установљено у пракси ЕСЉП је да је на подносиоцу представке да докаже да постоји основана бојазан да ће се наћи у опасности од злостављања и да за то предочи одговарајуће доказе. Изузетно, међутим, када је захтев за азил заснован на општепознатој опасности, ЕСЉП сматра да су државе у обавези да по сопственој иницијативи спроведу оцену те опасности (види пресуду у предмету Ф. Г. против Шведске).[1]

Суд је у пресуди у предмету Ф. Г. сматрао да би враћање подносиоца представке „без спровођења ex nunc оцене“ његовог статуса могло довести до повреде члана 3. Иста обавеза постоји и када у земљи порекла подносиоца представке постоји „општепозната“ опасност коју потврђују доступни извори.[2] Коначно, када подносилац представке конкретно тврди да је припадник групе која је систематски изложена […] злостављању активира се заштита из члана 3. када постоје оправдани разлози за веровање у постојање [такве] праксе […] и његову припадност групи о којој је реч.[3]

• Делотворна прилика да се обори претпоставка сигурности
  Коначно, став да подносилац представке треба да буде у могућности да оспори – и обори – претпоставку да је нека земља за њега сигурна дубоко је укорењена у пракси ЕСЉП. Суд, међутим,  такође мора да се увери да је таква могућност практична и делотворна и да су национални правни лекови и поступци прикладни и да омогућавају подносиоцима представки да делотворно изнесу своје аргументе, како би се избегло да они сносе цео терет доказивања.
  
  
• Писани докази
  Извештаји НВО и међународних организација: Суд се редовно ослања на постојање доследних и честих извештаја којима се поткрепљују тврдње и наводи подносиоца представке, како у предметима везаним за СТЗ, тако и у онима који се односе на враћање сагласно даблинским правилима. ЕСЉП сматра да су следеће организације између осталог угледне, а њихови докази поуздани:
  • Т. И. против Уједињеног Краљевства: извештаји организације Amnesty International, Медицинске фондације за жртве мучења (Medical Foundation for the Victims of Torture), Специјалног известиоца Уједињених нација о вансудским и преким погубљењима, америчког Стејт департмента,
  • Тарахел (деца и посебни разлози за угроженост): Извештаји и изјаве организација Amnesty International, AIRE Centre, Одбране за децу (Defence for Children), Европског савета за избеглице и прогнанике (European Council у Refugees and Exiles (ECRE)).
    
    
• Дипломатска уверавања
  Т.И. против Уједињеног Краљевства: Суд је на основу дипломатских уверавања Немачке био уверен да би захтев за азил подносиоца представке, ако би га власти прихватиле, могао потпасти под поље дејства члана 53. став 6. немачког Закона о странцима и заштите из те одредбе. Тврдњу да органи ипак могу да одбију захтев описао је као спекулативну, те је закључио да није доказано да је могућност да ће подносилац представке бити удаљен довољно конкретна.
  
  
• Oстале процесне гарантије
  У смерницама Савета Европе о присилном враћању (СПВ)[4] се наводи да лице које се враћа мора у погледу решења о удаљењу и поступка који му претходи имати на располагању делотворни лек који је доступан. У ту се сврху у обзир морају узети различити елементи:
  
  • Од нарочите је важности да лицу буде обезбеђена правна помоћ,
  • Потребно је обезбедити „рокове [који] нису неразумно кратки“ – овај се израз тумачи као у пресуди ЕСЉП у предмету Џабари против Турске, у којој је тај суд заузео став да “аутоматска и механичка примена рока од пет дана“ за подношење захтева за азил мора да се сматра супротном заштити основне вредности отелотворене у члану 3. ЕКЉП“ (пресуда од 11. јула 2000, представка бр. 40035/98, став 40).
  • Постојање „темељног испитивања“ захтева подносиоца представке када он тврди да ће одлука о враћању довести до повреде члана 3. ЕКЉП (Мохамад против Аустрије (Mohamad v. Austria), представка бр. 2283/12, став 72: о непоправљивости штете; види такође Шамајев и други против Грузије и Русије (Shamayev and Others v. Georgia and Russia), представка бр. 36378/02, став 448).

 

[1] F. G. v. Sweden, представка бр. 43611/11, став 126.

[2] Ibid., у којој се ЕСЉП позива на ставове 131-133. пресуде Великог већа у предмету Hirsi Jamaa and Others v. Italy  и на став 366. пресуде у предмету M. S. S. v. Belgium and Greece.

[3] F. G, став 127: „...с обзиром на апсолутни карактер права зајемчених [члановима 2. и 3. ЕКЉП] и имајући у виду положај угрожености у којем се тражиоци азила често налазе, ако држава уговорница постане свесна чињеница у вези са конкретним појединцем због којих би могао бити изложен опасности од злостављања по повратку у земљу о којој је реч, супротно наведеним одредбама, обавезе држава сходно [члановима 2. и 3] обухватају и обавезу органа да по сопственој иницијативи спроведу оцену те опасности. Ово се нарочито односи на ситуације у којима су органи постали свесни чињеница да је тражилац азила вероватно припадник групе која је систематски подвргавана пракси злостављања и да постоје озбиљни разлози за веровање да таква пракса постоји и да је он припадник групе о којој је реч.“

[4] Савет Европе: Комитет министара, Двадесет смерница о присилном враћању (Twenty Guidelines on Forced Return), 4. мај 2005.