Међународна дефиниција и релевантни инструменти

На међународном нивоу постоје различити инструменти којима се уређују питање протеривања странаца, укључујући тражиоце азила и друге категорије миграната. Поред Женевске конвенције, која је подробно разматрана у претходним одељцима овог приручника и којом се уређују само оне одлуке о враћању које се односе на тражиоце азила и избеглице, Конвенција УН против мучења и других свирепих, нехуманих или понижавајућих казни или поступака (Конвенција против мучења) и Међународни пакт УН о грађанским и политичким правима (ПГП) , у члану 7, забрањују да се лице протера ако ће оно у земљи у коју је протерано бити изложено мучењу или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању. Иако садрже кључна јемства против злостављања, тим се инструментима не забрањује протеривање које има „колективну” димензију, јер се не баве изричито тим питањем. Једини инструмент УН који препознаје да постоје засебна питања којима се треба позабавити када је реч о колективним протеривањима јесте Конвенција УН о заштити права свих радника миграната и чланова њихових породица, која у свом члану 22. изричито прописује да радници мигранти и чланови њихових породица не подлежу масовним протеривањима. Сваки случај протеривања мора се испитати појединачно и о њему се на тај начин мора донети одлука. Та одредба, иако се односи на једну специфичну категорију миграната, утврђује главно начело и бригу који леже у основи забране колективних протеривања: потребу да се осигура процесна правичност тако што ће се испитати суштина сваког појединачног предмета.

Иако већина инструмената УН не садржи изричиту одредбу о заштити од колективног протеривања, општа забрана […] следи из процесних гарантија против произвољних протеривања, тј. одлука о протеривању које нису пропраћене одговарајућим индивидуалним процесним гарантијама за лице које се протерује, које су забрањене по међународном праву. Упркос томе што не постоји изричита одредба у том смислу, такође је уочено да „ако сваки странац има право на индивидуалну одлуку о свом протеривању, масовна или колективна протеривања морају бити забрањена“  зато што би она као таква била несагласна са значењем и пољем дејства члана 13. ПГП. Коначно, концепт колективног протеривања у супротности је с потребом да се испитају индивидуалне околности лица која су подвргнута таквој мери. То је посебно проблематично с обзиром на обавезу да се идентификују потребе и да се пружи адекватна заштита појединцима који се налазе у условима у којима су рањиви, као што су тражиоци азила, лица [која су у опасности од] мучења у случају да буду протерана, жртве трговине људима.