Дефинисање „колективног протеривања”

Увод - Дефинисање „колективног протеривања” на међународном нивоу, нивоу ЕУ и нивоу ЕКЉП

У претходном поглављу разјашњено је да враћање странаца, укључујући тражиоце азила као и лица која не траже међународну заштиту или којима она није потребна, у неку трећу земљу (која није њихова земља порекла) може представљати повреду људских права сагласно међународном праву, а посебно је указано на повреде права зајемчених ЕКЉП, када су одлуком о враћању изложени ситуацији у којој могу да претрпе озбиљну штету у земљи порекла или у интермедијарним земљама. Примећено је да, поред постојања такве опасности, и сами процесни аспекти одлуке о враћању могу довести до повреде права странаца зајемчених Европском конвенцијом. У том смислу, то што не постоје процесне и материјалне гарантије током „операције враћања”, што нису адекватно процењене околности лица које се враћа и што не постоји делотворан правни лек који би се могао применити против те одлуке − све су то чиниоци који имају кључни значај, и то без обзира на то да ли постоји опасност да ће лице бити злостављано по повратку.

Забрана колективног протеривања додаје нову димензију забрани протеривања која је детаљно приказана у Поглављу III овог приручника. Поред опасности коју са собом носи одлука да се одређено лице врати у ситуацију у којој се оно потенцијално суочава с ризиком или која проистиче из начина на који се одлука о враћању извршава, гарантије против колективног протеривања указују на потенцијалну проблематичност колективне природе „операције враћања“ саме по себи, због тога што oперације које потпадају под ту забрану уобичајено подразумевају колективно разматрање захтева неколико појединаца, до којег најчешће долази у окружењу у ком влада ужурбаност (транзитне или граничне зоне итд.), без одговарајућих индивидуалних механизама заштите и рокова, што све може отворити питања поштовања људских права.

С обзиром на то, изричита сврха одредаба којима се забрањује колективно протеривање је да се „спрече државе да удаље мигранте ако претходно нису размотриле њихове индивидуалне околности или им нису омогућиле приступ делотворном правном леку којим би оспорили удаљење“. Значај интереса који се штити забраном колективног протеривања је такав да има одлучујућу улогу при утврђивању домашаја одредби и одређивању активности које спадају под дефиницију: „било која врста мера удаљења или пресретања којима се спречава улазак може представљати колективно протеривање ако се не заснива на индивидуалној одлуци и ако не постоје делотворни правни лекови против те одлуке“.

У овом контексту нарочит нагласак је стављен на посебну опасност с којом се суочавају странци који су подвргнути колективном протеривању, који су можда у рањивом положају, с нарочитим освртом на тражиоце азила и избеглице, и који стога имају право на јаче,  специфичне гарантије. На основу тога, у овом поглављу размотрићемо ту конкретну димензију појаве протеривања странаца, с посебним освртом на случајеве када су лица која се враћају тражиоци азила или избеглице, посебна питања која се с тим у вези јављају, као и гарантије које су предвиђене у овим околностима.