Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ V - ОСНОВНИ КУРС > Правни оквир и пракса у Републици Србији који се односе на члан 4. Протокола бр. 4

Република Србија као уговорница Протокола број 4 уз ЕКЉП

Република Србија је ратификовала Протокол број 4 уз ЕКЉП када и саму Конвенцију („Службени лист СЦГ – Међународни уговори“, бр. 9/2003, 5/2005 и 7/2005), што значи да Србију обавезује забрана колективног протеривања странаца гарантована чланом 4. Протокола број 4 уз Европску конвенцију.

 

Непосредна примена члана 4. Протокола број 4 у унутрашњем праву Србије

 

Иако забрана колективног протеривања странаца није непосредно регулисана у унутрашњем праву Републике Србије, у поступцима пред домаћим органима се непосредно примењује како одредба члана 4. Протокола број 4 тако и стандарди Европског суда за људска права у вези са колективним протеривањем странаца.

Права утврђена Конвенцијом и Протоколима уз Конвенцију се непосредно примењују у поступцима који се воде пред домаћим судовима и другим органима и у оним случајевима када одређена питања нису непосредно уређена домаћим прописима. Директна примена забране групног протеривања произлази из одредбе члана 16. Устава Републике Србије којом се предвиђа непосредна примена свих потврђених међународних уговора, али је непосредну примену члана 4. Протокола број 4 у поступцима пред домаћим органима експлицитно потврдио и Уставни суд Србије (Уставни суд Србије, предмет бр. Уж-3970/2015, одлука од 18. маја 2017. године, став 5):

„(...) подносилац осим начела и права зајемчених Уставом, истиче и повреду права утврђених Конвенцијом и припадајућим јој Протоколима, чије одредбе се непосредно примењују у поступцима који се воде пред домаћим судовима и у оним ситуацијама када одређена питања нису непосредно уређена домаћим прописима, конкретно повреду начела забране дискриминације у вези са повредом забране колективног протеривања странаца (члан 14. у вези члана 4. Протокола 4) (...).“

 

Непосредној примени у поступцима пред домаћим органима подлежу и стандарди Европског суда за људска права. Мада то јасно произлази из одредбе члана 18. Устава Републике Србије, Уставни суд Србије је указао који стандарди Европског суда су од значаја за поступање органа Републике Србије у случајевима групног протеривања странаца (Уставни суд Србије, предмет бр. Уж-3970/2015, одлука од 18. маја 2017. године, став 5):

• колективно протеривање треба схватити као сваку меру којом се странци као група приморавају да напусте земљу, осим ако је та мера предузета после разумног и објективног испитивања конкретног случаја сваког појединачног странца из те групе и на основу таквог разумног и објективног испитивања (Уставни суд овде упућује на одлуку Европског суда за људска права у предмету Andrić v. Sweden, представка број 45917/99, одлука о прихватљивости од 23. фебруара 1999. године);
• чињеница да је одређени број странаца предмет сличних одлука сама по себи не упућује на закључак да је реч о колективном протеривању, уколико је сваком од њих појединачно пружена могућност да надлежним органима изнесе аргументе против свог протеривања (Уставни суд и овде упућује на одлуку о прихватљивости у предмету Андрић против Шведске);
• удаљавање странаца које изврши држава у остваривању своје суверене власти, а чији је ефекат да спречи мигранте да дођу до граница државе, или чак да их потисне у другу државу, представља остваривање надлежности у смислу члана 1. Конвенције, који подразумева одговорност државе по члану 4. Протокола број 4 (Уставни суд се овде позива на пресуду Европског суда у случају Хирши Џама и други против Италије, представка број 27765/09).

 

Унутрашње право Републике Србије не садржи изричиту забрану колективног протеривања странаца али та забрана произлази из других норми

 

Устав Републике Србије у члану 39. став 3. прописује да странац може бити протеран са територије Републике Србије само на основу одлуке надлежног органа, у законом предвиђеном поступку и ако му је обезбеђено право жалбе и то само тамо где му не прети прогон или озбиљно кршење права зајемчених Уставом.

Законом о заштити државне границе („Службени гласник РС“, бр. 97/08) прописано је да полицијски службеник граничне полиције врши увид у путне исправе или друге исправе прописане за прелазак државне границе, те проверава да ли лице испуњава услове за улазак, односно излазак из Републике Србије (члан 6). Гранична полиција је дужна да води евиденцију о лицима којима није дозвољен прелазак државне границе а садржај, начин вођења и рок чувања података у евиденцијама ближе прописује министар надлежан за унутрашње послове (члан 62).

Законом о странцима, ставом 1. члана 47, забрањено је принудно удаљење странца уколико му на територији земље на коју се протерује прети опасност по физички и психички интегритет. Истим Законом регулисан је незаконит улазак у Републику Србију (члан 10) као и одбијање уласка (члан 11). Из наведених одредби Закона о странцима произлази да надлежни државни орган мора појединачно да испита ситуацију сваког странца како би могао да утврди да ли је у питању незаконит улазак, да ли су испуњени услови за одбијање уласка или пак примену члана 47. Закона. О лицима којима није дозвољен прелазак државне границе воде се посебне евиденције, што је уређено конкретним подзаконским актима: Уредбом о ближим условима за одбијање уласка странца у Републику Србију („Службени гласник РС“, бр. 75/09),  Правилником о начину вођења и садржају евиденција које се воде у Министарству унутрашњих послова на основу Закона о странцима („Службени гласник РС“, бр. 59/09) и Правилником о садржају, начину вођења и року чувања података у евиденцијама које води гранична полиција („Службени гласник РС“, број 120/12).

 

Закон о странцима

Члан 10 (незаконит улазак)

 

„Незаконитим уласком у Републику Србију сматра се улазак:

1. ван места или времена одређеног за прелазак државне границе;
2. избегавањем граничне контроле;
3. употребом туђе, неважеће, односно лажне путне или друге исправе;
4. давањем неистинитих података граничној полицији;
5. за време трајања заштитне мере удаљења странаца са територије Републике Србије, мере безбедности протеривања странца из земље или мере отказа боравка.“

 

Члан 11 (одбијање уласка)

 

„Улазак у Републику Србију, одбиће се странцу ако:

1. нема важећу путну исправу, или визу уколико је потребна;
2. нема довољна средства за издржавање за време боравка у Републици Србији, за повратак у земљу порекла или транзит у трећу земљу, или му на други начин није обезбеђено издржавање за време боравка у Републици Србији;
3. је у транзиту, а не испуњава услове за улазак у трећу државу;
4. је на снази заштитна мера удаљења или мера безбедности протеривања или му је отказан боравак, односно друга мера призната у унутрашњем или међународном праву која укључује забрану преласка државне границе - за време док та мера односно отказ боравка траје;
5. нема потврду о вакцинисању или други доказ да није оболео, а долази са подручја захваћеног епидемијом заразних болести;
6. то захтевају разлози заштите јавног поретка или безбедности Републике Србије и њених грађана;
7. се у одговарајућим евиденцијама води као међународни преступник;
8. постоји оправдана сумња да боравак неће користити у намеравану сврху.

Одбијање уласка уписује се у путну исправу странца.

Ближе услове из става 1. тач. 2), 5), 6) и 7) овог члана прописује Влада.“

 

Члан 47 (забрана принудног удаљења)

”Странац не сме бити принудно удаљен на територију где му прети прогон због његове расе, пола вере, националне припадности, држављанства, припадности одређеној друштвеној групи или политичког мишљења.“

 

Закон о азилу садржи низ одредби из којих произлази обавеза брижљивог испитивања сваког појединачног случаја како не би дошло до протеривања лица у земљу у којој му прети опасност по физички и психички интегритет. Обавеза пажљивог испитивања сваког појединачног случаја односи се не само на период трајања поступка азила, већ и на период пре него што поступак за добијање азила буде формално започет. То произлази из члана 22. којим се странцу даје право да изрази намеру да тражи азил приликом граничне контроле на уласку у Србију или на њеној територији. Такође,  у члану 4. Закона о азилу је предвиђено право на подношење захтева за азил. Онемогућавање приступа поступку азила представља кршење Закона о азилу а може, под одређеним околностима, представљати колективно протеривање странаца и ни у ком случају се не сме тумачити као спречавање злоупотребе система азила. Удаљење странаца уређено је чланом 57. Закона. Од значаја је да странац може бити удаљен са територије Републике Србије искључиво на основу одлуке надлежног државног органа која мора бити коначна.

 

Закон о азилу

Члан 4 (право на подношење захтева за азил)

„Странац који се налази на територији Републике Србије има право да поднесе захтев за добијање азила у Републици Србији.“

 

Члан 6 (забрана протеривања или враћања)

”Ниједно лице не сме бити протерано или враћено против његове воље на територију где би његов живот или слобода били угрожени због његове расе, пола језика, вероисповести, националности, припадности одређеној друштвеној групи или политичких ставова.

Одредба става 1 овог члана неће се примењивати на лице за које се основано може сматрати да угрожава безбедност земље или које је правноснажном пресудом осуђено за тешко кривично дело, због чега представља опасност за јавни поредак.

Независно од одредби става 2. овог члана ниједно лице не сме бити протерано или против његове воље враћено на територију на којој постоји ризик да ће бити подвргнуто мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању.”

 

Члан 17 (начело непосредности)

„Сваки странац који је поднео захтев за азил има право да усмено и непосредно буде саслушан од стране овлашћеног службеника надлежне организационе јединице Министарства унутрашњих послова, о свим чињеницама релевантним за признавање права на уточиште или доделу супсидијарне заштите.“

 

Члан 22 (намера да се тражи азил)

„Приликом граничне контроле на уласку у Републику Србију, или унутар њене територије, странац може усменим или писменим путем да изрази намеру да тражи азил пред овлашћеним полицијским службеником Министарства унутрашњих послова.

Странац који је изразио намеру да тражи азил ће се евидентирати и упутити у Канцеларију за азил, односно у Центар за азил. Странац је дужан да се јави у року од 72 сата овлашћеном службенику Канцеларије за азил, односно Центра за азил.“

 

 

Члан 23 (евидентирање)

„Овлашћени службеник Министарства унутрашњих послова пред којим је странац изразио намеру да тражи азил извршиће његово евидентирање.

Евидентирање обухвата издавање прописане потврде која садржи личне податке које је странац дао о себи или се могу утврдити на основу расположивих исправа и докумената које има са собом. 

Потврда из става 2. овог члана служи као доказ да је странац изразио намеру да тражи азил и да има право боравка у трајању 72 сата.

Овлашћени полицијски службеник има право претресања странца и његових ствари ради проналажења личних исправа и докумената потребних за издавање потврде из става 2. овог члана. Све пронађене исправе и документа евидентираће се у потврди.

Начин евидентирања странаца који изразе намеру да траже азил ближе се уређује прописом министра.“

 

Члан 26 (саслушање)

„Овлашћени службеник Канцеларије за азил ће лице које тражи азил лично саслушати у најкраћем могућем року. Лице које тражи азил може бити саслушано више пута.

Саслушање може бити тонски снимљено, кад се о томе обавести лице које тражи азил.

Саслушању могу присуствовати правни заступник лица које тражи азил и представник УНХЦР-а, уколико се томе не противи лице које тражи азил.

Овлашћени службеник Канцеларије за азил ће током саслушања настојати да утврди све чињенице од значаја за одлучивање о захтеву за азил, а посебно:

1. идентитет лица које тражи азил;
2. разлоге на којима се заснива захтев за азил;
3. кретање лица које тражи азил након напуштања државе порекла и
4. да ли је лице које тражи азил већ тражило азил у некој другој држави.

Лице које тражи азил је дужно да у потпуности сарађује са Канцеларијом за азил и да тачно изнесе све чињенице које су од значаја за одлучивање.“

 

Члан 57 (удаљење странца)

„Странац чији је захтев за азил одбијен или одбачен, или је одлучено да се поступак обустави, а који не борави по другом основу у земљи, дужан је да напусти Републику Србију у року који је одређен том одлуком.

Рок у коме је странац дужан да напусти Републику Србију не може бити дужи од 15 дана од дана пријема коначне одлуке из става 1. овог члана.

Уколико странац у остављеном року не напусти Републику Србију добровољно, као и у случају из члана 25. став 3. овог закона, биће принудно удаљен у складу са одредбама закона који уређује кретање и боравак странаца.

До удаљења из Републике Србије, странац из става 3. овог члана може бити смештен у Прихватилиште за странце.“

 

Предлогом закона о азилу и привременој заштити, за разлику од важећег Закона о азилу, се странцу који се налази на територији Републике Србије јемчи право да изрази намеру да поднесе захтев за азил у истој одредби у којој му се гарантује право на подношење захтева за азил (члан 4). Новину представља и могућност поступања на граници или у транзитном простору предвиђена чланом 41. Предлога закона.

 

Члан 4 (Право на подношење захтева за азил)

„Странац који се налази на територији Републике Србије има право да изрази намеру да поднесе захтев за азил и да поднесе захтев за азил у Републици Србији, у складу са законом.“

 

Члан 41 (Поступање на граници или у транзитном простору)

„На граничном прелазу, односно у транзитном простору ваздушне луке и луке унутрашњих вода спроводи се целокупан поступак азила уз поштовање основних начела прописаних овим законом, само:

1. ако се тражиоцу обезбеде адекватан смештај и исхрана;
2. ако се захтев за азил, односно накнадни захтев за азил може одбити као неоснован у складу са чланом 38. став 1. тачка 5) овог закона;
3. ако се захтев за азил, односно, накнадни захтев за азил може одбацити у складу са чланом 42. овог закона.

Представницима удружења која се баве пружањем правне помоћи тражиоцима и лицима којима је одобрено право на азил обезбеђује се ефикасан приступ граничним прелазима, односно транзитном простору ваздушне луке и луке унутрашњих вода, у складу са прописима којима је уређена заштита државне границе.

Пуномоћнику или представнику удружења које се бави пружањем правне помоћи тражиоцима и лицима којима је одобрено право на азил, осим УНХЦР-а, може се привремено ограничити приступ тражиоцу када је то неопходно ради заштите националне безбедности или јавног поретка Републике Србије.

Поступак азила по захтеву малолетног лица без пратње не може се водити на граници или у транзитном простору.

Канцеларија за азил одлуку о захтеву за азил у случају из става 1. овог члана доноси најкасније у року од 28 дана од дана подношења захтева.

Ако Канцеларија за азил не донесе одлуку у року из става 5. овог члана, тражиоцу се омогућава улазак у Републику Србију ради спровођења поступка по поднетом захтеву за азил.

Против одлуке из става 5. овог члана може се поднети жалба Комисији за азил у року од пет дана од дана уручења одлуке.“