Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ V - ОСНОВНИ КУРС > Правни оквир и пракса у Републици Србији који се односе на члан 4. Протокола бр. 4

Пракса Уставног суда Србије у случајевима колективног протеривања

Уставни суд Србије је до сада донео само једну одлуку која се тицала наводног колективног протеривања странаца. У питању је предмет у којем је на званичном граничном прелазу одбијен улазак на територију Србије групи Рома, држављана Македоније. Подносилац уставне жалбе је тврдио да је дошло до повреде члана 14. Европске конвенције у вези са повредом члана 4. Протокола број 4.

У предмету УЖ-3970/2015, подносилац уставне жалбе је истакао повреду члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у вези са повредом члана 4. Протокола 4 уз Конвенцију, те повреду члана 1. Протокола бр. 12 уз Конвенцију. Образлажући тврдње о повреди начела забране дискриминације из члана 21. Устава и повреди опште забране дискриминације из члана 1. Протокола бр. 12 уз Конвенцију, подносилац је навео да су му службеници Управе граничне полиције МУП РС онемогућили прелазак државне границе и улазак на територију Републике Србије само због његове етничке припадности, јер му је том приликом, како тврди, речено да „постоји наредба да се не пуштају Роми који путују у групама“. Подносилац уставне жалбе је такође тврдио да га нико није питао за позивна писма, новчана средства и радни статус, већ само за крајње одредиште и да повреда његових права произлази из пропуштања да се у предметном парничном поступку терет доказивања пребаци на тужену државу. Повреду права из члана 14. Конвенције у вези са чланом 4. Протокола бр. 4 уз Конвенцију подносилац уставне жалбе засновао је на тврдњи да је суд, доносећи оспорене одлуке, занемарио чињеницу да је њему и осталим путницима Ромима, држављанима БЈРМ, групно одбијен улазак у Србију.

Разматрајући наводе подносиоца Уставне жалбе, Уставни суд је пошао од тога да повреду члана 14. Конвенције у вези са чланом 4. Протокола бр. 4 подносилац жалбе искључиво везује за наводни пропуст суда да приликом одлучивања о његовом тужбеном захтеву за заштиту од дискриминације за подлогу своје пресуде узме и наводно утврђену чињеницу да је у питању било колективно протеривање странаца. Уставни суд је констатовао да је у предметном парничном поступку утврђено да је подносилац уставне жалбе био предмет индивидуалне процене испуњености услова за прелазак државне границе и да му улазак на територију Републике Србије није дозвољен из разлога прописаног чланом 11. став 1. тачка 2. Закона о странцима. Затим, Уставни суд је сматрао да је од значаја и то што током првостепеног парничног поступка предмет подносиочевих навода, па самим тим ни утврђивања од стране суда, нису биле околности које су се тицале разлога због којих осталим путницима није дозвољен прелазак државне границе у смислу индивидуализације разлога за сваког од путника који је том приликом путовао са подносиоцем, а чија имена, што је Уставни суд сматрао неопходним да примети, нису ни наведена, нити је саслушање тих лица уопште било предложено на те околности. Према схватању Уставног суда, утврђена чињеница да је подносилац био предмет појединачне обраде у смислу испитивања испуњености услова за прелазак државне границе искључује примену члана 4. Протокола бр. 4 уз Конвенцију, те последично и члана 14. Конвенције (Уставни суд Србије, предмет бр. Уж-3970/2015, одлука од 18. маја 2017. године, став 5).

 

О случајевима колективног протеривања странаца у контексту актуелне мигрантске кризе Уставни суд до сада није одлучивао, али се очекује доношење одлуке по уставној жалби коју је поднео Београдски центар за људска права у вези са неформалним удаљењем (такозвани push-back) на територију Бугарске групе држављана Авганистана који су пре него што је враћање извршено изразили намеру да траже азил у Републици Србији (Београдски центар за људска права, Право на азил у Републици Србији - Извештај за период јануар-март 2017, април 2017, 26. Доступно на http://www.bgcentar.org.rs/bgcentar/wp-content/uploads/2017/05/fin-periodicni-izvestaj-januar-mart-2017.pdf, приступљено 13. новембра 2017).

 

Делотворно правно средство у случајевима колективног протеривања и заштита од произвољности

 

У члану 36. Устава Републике Србије се сваком јемчи  право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.

 

Чланом 22. Закона о азилу гарантује се сваком странцу право да изрази намеру да тражи азил у Републици Србији и не предвиђа се дискреционо овлашћење полицијских службеника да одлучују о томе ком странцу ће издати потврду о израженој намери за тражење азила. странац нема могућност да уложи ниједан правни лек у случају да полицијски службеник одбије да му изда потврду о израженој намери за тражење азила.

 

Закон о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/2001 и „Службени гласник РС“, бр. 30/2010) у члану 208. предвиђа такозвану жалбу због ћутања управе.

 

Члан 208 (рок за издавање решења)

 

„Када се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања, орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок. У осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок.

Ако орган против чијег је решења је допуштена жалба не донесе решење и не достави га странци у прописаном року, странка  има право на жалбу као да је њен захтев одбијен. Ако жалба није допуштена, странка може непосредно покренути спор.“

 

О примени члана 208, став 2. Закона о општем управном поступку у случајевима азила изјаснио се Уставни суд Србије:

Уставни суд Србије је у Одлуци од 8. марта 2017. године нашао да су тражиоци азила, сагласно члану 208. став 2. Закона о општем управном поступку, имали могућност да уложе жалбу због ћутања управе Комисији за азил независно од тога што нису могли да поднесу захтев за азил јер им је приступ поступку азила био ускраћен због тога што Канцеларија за азил, у датом периоду, уопште није спроводила службене радње у центрима за азил у којима су они били смештени. Наиме, Уставни суд се ослонио на став Комисије за азил која жалбу због ћутања управе, у случају када странцу није омогућено подношење захтева за азил, сматра допуштеним и благовременим правним леком. Уставни суд је истакао да такав став другостепеног органа обезбеђује тражиоцима азила улагање правног лека и онда када не могу да поднесу захтев за азил услед неажурног поступања првостепеног органа, из чега произлази да жалба због ћутања управе може да се изјави када странцима није омогућено подношење захтева за азил, односно да другостепени орган у поступку азила мора да сматра такве жалбе допуштеним (Одлука није доступна у бази судске праксе Уставног суда Србије. Наведено према: Београдски центар за људска права, Право на азил у Републици Србији - Извештај за период јануар-март 2017, стр. 16-17).

 

Пракса која може довести до колективног протеривања и документовани примери колективног протеривања у Републици Србији

 

Влада Републике Србије је у јулу 2016. године донела Одлуку о образовању полицијских и војних снага за извршавање заједничких задатака, којом се предвиђа формирање мешовитих патрола припадника два релевантна министарства за надгледање граница између Републике Србије и Бугарске и Републике Србије и Македоније, а ради спречавања илегалних улазака миграната (Београдски центар за људска права, Право на азил у Републици Србији - Извештај за период јануар-март 2017, стр. 21). Према мишљењу Београдског центра за људска права, тиме је створено „погодно тле за спровођење колективног протеривања, односно враћања странаца у суседне земље без спровођења адекватне процедуре и обезбеђења евентуалног приступа поступку азила у Србији (Београдски центар за људска права, Право на азил у Републици Србији - Извештај за период јануар-март 2017, стр. 21)“.

 

Изјаве више државних органа указују на то да су хиљаде људи „спречене да илегално пређу границу“, што пружа основ за сумњу да су се дешавали и случајеви колективног протеривања (Последња у низу таквих изјава је дата у јулу 2017. године: „Вулин: Спречен илегалан прелазак више од 21.000 миграната”, N1, 14. јул 2017. године, доступно на http://rs.n1info.com/a283450/Vesti/Vesti/Vulin-ulazak-ilegalnih-migranata.html. Са овом изјавом је у медије изашло и Министарство одбране у марту 2017. године: „Спречено да 20.000 миграната илегално пређе границу“, N1, 22. март 2017. године, доступно на:  http://rs.n1info.com/a236674/Vesti/Vesti/Spreceni-ilegalni-prelasci-migranata-na-granici.html. Исто Министарство је у децембру 2016. године изјавило да је спречило 18.000 миграната у илегалном преласку границе: „Мигранти незадовољни условима живота”, Danas, 27. децембар 2016. године, доступно на: http://www.danas.rs/drustvo.55.html?news_id=335391&title=Migranti+nezadovoljni+uslovima+%C5%BEivota).        

 

Извештаји међународних и невладиних организација које се баве пружањем заштите тражиоцима азила, избеглицама и мигрантима, сведоче о случајевима присилног враћања који се дешавају на терену, а који се могу квалификовати као колективно протеривање странаца.

Невладина организација Београдски центар за људска права документовала је случај колективног протеривања који се десио у фебруару 2017. године када је патрола Станице граничне полиције Градина лишила слободе 24 држављана Авганистана и једног држављанина Пакистана. Полицијски службеници су им узели податке и издали решења о задржавању. Прекршајни суд у Пироту је донео решење о обустављању прекршајног поступка јер је установио да су у питању особе којима је потребна међународна заштита, као и да њихово враћање у Бугарску у складу са Споразумом о реадмисији није могуће због опасности да ће они бити подвргнути злостављању. Странци су изразили намеру да траже азил у Републици Србији а полицијски службеници су им издали потврде о израженој намери. Након тога су укрцани у полицијски комби и, после вожње која је трајала око сат и по, полицијски службеници су им наредили да изађу из комбија. Према наводима тражилаца азила, извршен је њихов претрес и одузета су им и уништена сва документа, укључујући и потврде о израженој намери за тражење азила, а њима је наређено да се врате у Бугарску. После неколико дана проведених у Бугарској, део групе је поново ушао у Србију преко зелене границе. Када су пристигли у Прихватни центар у Босилеграду, припадници Министарства унутрашњих послова су их укрцали у возило и превезли у погранични рејон.  Оставили су их у шуми уз објашњење у ком правцу треба да се крећу како би изашли из Републике Србије (Београдски центар за људска права, Право на азил у Републици Србији - Извештај за период јануар-март 2017, стр. 21-25). Од значаја за квалификовање овог инцидента као кршења забране колективног протеривања странаца јесте, како наводи Београдски центар за људска права, сам начин на који су странци враћени у Бугарску, околност да је то учињено без одлуке надлежног органа, без спровођења поступка у коме би биле индивидуално размотрене личне околности сваког тражиоца азила, да нису на располагању имали преводиоца и правног заступника, као и да нису имали могућност да уложе жалбу са суспензивним дејством (Београдски центар за људска права, Право на азил у Републици Србији - Извештај за период јануар-март 2017, стр. 25-26).

Још један случај колективног враћања странаца у Бугарску забележен је у децембру 2016. године када је седмочлана породица из Сирије упутила позив за помоћ невладиној организацији Инфо Парк. Породица је тврдила да су мешовите патроле војске и полиције пресреле аутобус којим су (са уредно издатим потврдама о израженој намери за тражење азила) чланови породице путовали ка Прихватном центру у Босилеграду, извеле их напоље и одвезле на удаљену локацију у шуми у близини границе са Бугарском. Такође су навели да су им припадници војске и полиције одузели и уништили потврде и наредили им да се врате пешке у Бугарску. Полицијска станица у Сурдулици је поступила по СОС позиву и породица из Сирије је смештена у Прихватни центар у Прешеву. Накнадно је утврђено да су они евидентирани као тражиоци азила, а Основно јавно тужилаштво у Владичином Хану је покренуло поступак утврђивања кривичне одговорности службених лица која су то вече била дежурна. Министарство одбране, као и поједини државни званичници, одбацили су овакве оптужбе тврдећи да су припадници мешовитих патрола понудили помоћ сиријској породици, али да су они то одбили и одлучили да сами наставе пут пешке ка Прихватном центру (Београдски центар за људска права, Право на азил у Републици Србији 2016, Београд, 2017, стр. 28-29, доступно на http://www.bgcentar.org.rs/bgcentar/wp-content/uploads/2017/03/Pravo-na-azil-u-Republici-Srbiji-2016-FINAL-za-stampu.pdf, приступљено 14. новембра 2017).

Случај у вези са којим постоје индиције да је дошло до колективног протеривања странаца догодио се и у октобру 2016. године када су правници невладине организације MYLA у БЈРМ у Прихватном центру у Табановцима затекли стотине људи који су тврдили да их је српска полиција аутобусима вратила у Македонију из Прихватног центра у Прешеву. Код одређеног броја странаца су пронађена документа издата од стране надлежних органа Републике Србије, а у једном случају је чак у питању била лична карта за тражиоца азила која је пронађена код држављанина Пакистана који је тврдио да га је полиција лишила слободе у Београду и вратила у Македонију (Београдски центар за људска права, Право на азил у Републици Србији 2016, стр. 29, доступно на http://www.bgcentar.org.rs/bgcentar/eng-lat/wp-content/uploads/2017/03/Right-to-Asylum-in-the-Republic-of-Serbia-2016-2.pdf, приступљено 14. новембра 2017).

 

Коначно, колективним протеривањем странаца се може сматрати и пракса која је на западно-балканској рути примењивана у новембру 2015. године, кроз неформални међудржавни споразум. Наиме, несметан прелазак државне границе допуштан је странцима који не испуњавају услове за законит улазак у европске земље, али само онима који су долазили из Сирије, Ирака и Авганистана (Вести УНХЦР из Србије од 23. новембра 2015, доступно на https://reliefweb.int/report/serbia/unhcr-news-update-serbia-23-november-2015, приступљено 19 новембра 2017). За разлику од тога, држављанима других држава није било дозвољено да уђу у Србију те је око стотину особа пореклом из Ирана, Пакистана, Бангладеша, Нигерије, Марока и Алжира остало у међуграничном простору између Србије и Македоније (Београдски центар за људска права, Право на азил у Републици Србији 2015, Београд, 2016, стр. 44, доступно на http://azil.rs/azil_novi/wp-content/uploads/2016/12/Azil-2016-SRP.pdf, приступљено 14. новембра 2017. године). Заштитник грађана Републике Србије је, у изјави поводом заједничког обиласка прелаза на граници Србије и БЈРМ са омбудсманом те земље, рекао да „Србија према међународном праву има обавезу да свим људима који изразе намеру да затраже азил омогући улазак у земљу, а не само држављанима Сирије, Ирака и Авганистана.“ (Изјаве омбудсмана Србије и Македоније након обиласка прелаза на српско-македонској граници“, 7. децембар 2015. године, доступно на http://www.ombudsman.rs/index.php/2011-12-25-10-17-15/2011-12-26-10-05-05/4465-2015-12-07-14-22-40, приступљено 19. новембра 2017). Како странци пристижу у групама, одбијање приступа поступку азила и њихово колективно враћање на територију Македоније се може се квалификовати као колективно протеривање странаца.