Забрана протеривања, гарантована како највишим правним актом Републике Србије тако и Законом о азилу и привременој заштити, подразумева, између осталог, и обавезу надлежног органа да испита да ли би, на територији на коју се лице враћа, његов живот или слобода били угрожени због расе, пола, језика, вероисповести, националне припадности, припадности одређеној друштвеној групи или политичког уверења, као и да ли на тој територији постоји ризик да ће особа бити подвргнута мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању (члан 6. ставови 1. и 3. Закона о азилу и привременој заштити). Важно је напоменути да обавеза постоји не само у контексту одлучивања о основаности захтева за азил у различитим фазама азилног поступка, већ и приликом доношења сваке друге одлуке која за последицу може имати удаљење странца са територије Републике Србије.
Закон о азилу и привременој заштити садржи неколико одредби којима се тражиоцу азила гарантују право на темељно испитивање захтева за азил и право на делотворно преиспитивање враћања као једног од могућих исхода окончаног азилног поступка. Гарантије су двојаке и тичу се како обавезе да се оцене појединачне околности тражиоца азила, тако и обавезе да се процене услови у држави у коју се лице враћа.
Законом о азилу и привременој заштити је предвиђено да Канцеларија за азил има обавезу прикупљања и разматрања свих релевантних чињеница, доказа и околности, а да нарочито у обзир треба да узме актуелне извештаје о стању у држави порекла тражиоца и, по потреби, о државама кроз које је путовао, укључујући законе и прописе тих држава, као и начин на који се они примењују (члан 32. став 2, тачка 2), те положај и личне околности тражиоца (члан 32. став 2. тачка 3). Поред тога, тражиоцу азила се изричито законом гарантује право да, с обзиром на његове личне околности, оспори примену концепта прве државе азила, сигурне државе порекла и сигурне треће државе, а испуњеност услова за примену поменутих концепата мора се процењивати посебно за сваки поднети захтев.
Члан 32. Закона о азилу и привременој заштити:
„(...)
Приликом одлучивања о основаности захтева за азил, Канцеларија за азил прикупља и разматра све релевантне чињенице, доказе и околности, узимајући у обзир нарочито:
Чињеница да је тражилац већ био изложен прогону или ризику од трпљења озбиљне неправде, односно претњама таквим прогоном или претњама озбиљном неправдом показатељ је да постоји оправдан страх од прогона или трпљења озбиљне неправде, осим ако постоје оправдани разлози да се верује да се такав прогон или озбиљна неправда неће поновити.”
Члан 43. став 2. Закона о азилу и привременој заштити:
„(...)
Тражиоцу се омогућава да оспори примену концепта прве државе азила у односу на његове посебне околности.”
Члан 44. ставови 5. и 7. Закона о азилу и привременој заштити:
„(...)
Испуњеност услова за примену концепта сигурне државе порекла процењује се посебно за сваки поднети захтев.
(...)
Тражилац се благовремено обавештава о примени концепта сигурне државе порекла како би му се омогућило да оспори ту примену у складу са ставом 5. овог члана с обзиром на његове личне околности.”
Члан 45. ставови 2. и 3. Закона о азилу и привременој заштити:
„(...)
Приликом утврђивања услова за примену концепта сигурне треће државе процењује се сваки захтев посебно, при чему се процењује испуњава ли нека држава услове из става 1. овог члана, као и да ли постоји веза између те државе и тражиоца на основу које се може разумно очекивати да у њој затражи азил.
Тражилац се благовремено обавештава о примени концепта сигурне треће држава како би му се омогућило оспоравање у складу са ст. 1. и 2. овог члана, с обзиром на његове личне околности.”