Контекст ”даблинских трансфера” у земље које немају адекватне стандарде за децу

У кључном предмету М. С. С. против Белгије и Грчке (Представка бр. 30696/09) подносилац представке је допутовао из Авганистана у Грчку, где су му узети отисци прстију, а потом у Белгију, где је поднео захтев за азил. Сагласно „Даблинској уредби” подносилац представке је враћен из Белгије у Грчку, где је започео поступак подношења захтева за азил. Након што се суочио с проблемима у том поступку и постао бескућник, подносилац представке је покушао да напусти Грчку с лажним, фалсификованим исправама и том приликом је ухапшен. Подносилац представке је задржан у притвору, осуђен на два месеца условне казне, да би га – после његовог другог покушаја да напусти Грчку – полиција одвела до турске границе како би га протерала, али је „у последњем тренутку одлучила да га не протера због, како је подносилац представке навео, присуства турских полицијских снага у том подручју” (став 53).

ЕСЉП је установио да су у датом случају била повређена права подносиоца представке према различитим одредбама Конвенције. Суд је прво установио да је Грчка повредила члан 3. због услова притвора подносиоца представке у Грчкој и животних услова које је имао док је боравио у тој земљи. ЕСЉП је утврдио да је био прекршен члан 13. Конвенције сагледан заједно са чланом 3. због недостатака у грчком поступку за доделу азила као и због тога што у његовом случају уопште није била ваљано размотрена чињеница да би се он могао суочити са опасностима ако би био враћен у Авганистан; такође му није био омогућен ни делотворан правни лек. ЕСЉП је такође установио да је Белгија својом одлуком да подносиоца представке врати у Грчку упркос томе што је знала да ће подносилац представке у тој ситуацији бити суочен с недостацима грчког поступка за доделу азила, као и да су услови притвора и животни услови, сами по себи, у тој ситуацији представљали повреду члана 3.

Тарахел против Швајцарске, Представка бр. 29217/12

У предмету Тарахел против Швајцарске, подносилац представке, авганистански држављанин, његова супруга, Пакистанка, и њихово шесторо малолетне деце допутовали су из Ирана, у коме су живели, у Италију, где су регистровани. Након што се суочила с лошим животним условима у прихватном центру у Италији, породица је отпутовала у Аустрију, где јој је одбијен захтев за азил, а потом у Швајцарску, где јој је такође одбијен захтев за азил. Сагласно „даблинским уредбама” одлучено је да се породица трансферише у Италију упркос томе што су швајцарске власти признале да постоје „тешки животни услови у Италији”. Подносилац представке је уложио жалбу на ту одлуку, та жалба је одбијена, онда су поново уложили жалбу вишој домаћој судској инстанци, да би се пошто им је жалба други пут одбијена, обратили Европском суду.

Оцењено је да је капацитет прихватних објеката у Италији неадекватан, тако да су у неким градовима породице миграната биле редовно раздвајане. Такође је оцењено да у објектима за прихват често влада насиље и нездрава атмосфера. Будући да се у породици подносилаца представке налазило шесторо малолетне деце, било је посебно важно то што су италијанске власти биле дужне да им пруже посебну заштиту. То значи да је требало ту породицу сместити у условима који би били прилагођени њиховим потребама.

ЕСЉП је установио да би наступила повреда члана 3. ако би подносиоци представке били враћени у Италију, а да швајцарске власти претходно не добију индивидуална јемства да ће италијанске власти водити рачуна о подносиоцу представке и његовој породици на начин који је примерен узрасту деце и да ће породица остати на окупу.