Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ III - НАПРЕДНИ КУРС > Спајање породице сходно члану 8. ЕКЉП > Спајање породице > Закон о азилу и привременој заштити > Право на спајање породице

Право на спајање породице лица коме је одобрен азил

Закон о азилу и привременој заштити посвећује посебну одредбу праву на спајање породице. Став 1. члана 70. гарантује право на спајање породице особама којима је одобрен азил у Републици Србији. Канцеларија за азил је надлежна за доношење одлуке о захтеву за спајање породице уколико је у питању малолетно дете рођено у браку или ван брака, малолетно усвојено дете или малолетни пасторак лица којем је одобрено право на азил, а које није засновало сопствену породицу (члан 70. став 2).^[1] Регулисање боравка осталих чланова породице се врши у складу с релевантним одредбама Закона о странцима (члан 70, став 3). У складу са ставом 4. истог члана, право на спајање породице се не може остварити у односу на чланове породице код којих постоје разлози због којих се право на уточиште може ускратити. У случају да право на спајање породице буде одобрено, члан породице ће имати сва права и обавезе које по основу члана 59. Закона има лице којем је одобрен азил, осим права на спајање породице (члан 59. став 5).

 

Члан 70. Закона о азилу и привременој заштити:

„Лице којем је одобрено право на азил има право на спајање са члановима породице.

 

Малолетно дете рођено у браку или ван брака, малолетно усвојено дете или малолетни пасторак лица којем је одобрено право на азил, а које није засновало сопствену породицу следи правни положај родитеља којем је одобрено право на азил, о чему Канцеларија за азил доноси одлуку.

Чланови породице лица којем је одобрено право на азил, а који нису наведени у ставу 2. овог члана регулишу боравак у складу са прописима којима је уређен правни положај странаца.

 

Члан породице код којег постоје разлози због којих му се може ускратити право на уточиште нема право на спајање породице.”

 

[1] У питању је новина уведена Законом о азилу и привременој заштити. Према одредбама Закона о азилу који је важио до ступања на снагу Закона о азилу и привременој заштити, надлежна за одлучивање о захтеву за спајање породице лица којима је признато право на уточиште била је Канцеларија за азил, а не орган надлежан у складу са Законом о странцима. По новом Закону о азилу и привременој заштити, Канцеларија за азил је задржала надлежност када је у питању остваривање права на спајање породице само у односу на малолетно дете рођено у браку или ван брака, малолетно усвојено дете или малолетног пасторка лица којем је одобрено право на азил, а које није засновало сопствену породицу. Према подацима Београдског центра за људска права, поступак спајања породице у складу са одредбама Закона о азилу никада није спроведен, те, закључно са децембром 2017, нема података о томе како се право на спајање породице остварује у пракси. Београдски центар за људска права, Право на азил у Републици Србији 2017, 2018, стр. 106.