Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ III - НАПРЕДНИ КУРС > Општа начела на којима почива право на спајање породице у међународном и регионалном праву људских права > Чланови породице у смислу спајања породице и неки процесни и суштински стандарди у вези са поновним успостављањем породичних веза у контексту миграција

Међународни стандарди

На међународном нивоу постоје различити инструменти који утврђују ко се сматра чланом породице у смислу спајања породицe. Састав те групе се разликује зависно од тога на шта наведени инструмент ставља тежиште.

 

Као инструмент који се не бави хуманитарним миграцијама Међународна конвенција о заштити права свих радника миграната и чланова њихових породица, на пример, садржи минималну дефиницију, ограничавајући се само на то да се за потребе спајања породице са радником мигрантом квалификују супружници или лица која са радницима мигрантима имају однос који […] има обележје брачне заједнице, [као и са] њиховом малолетном неожењеном или неудатом децом коју издржавају. Слабија обавеза утврђена је за државе запослења које треба да повољно размотре прихватање осталих чланова породице на хуманитарним основама (члан 44. став 3).

 

Док Женевска конвенција о статусу избеглица нема изричиту одредбу која би се односила на право на спајање породице, УНХЦР (чији је мандат објашњен у претходним поглављима) у својим смерницама и закључцима Извршног комитета имао је могућност да разјасни став Женевске конвенције према спајању породица у више различитих прилика, обраћајући притом посебну пажњу на децу која су погођена услед кидања породичних веза.[1] Међутим, треба истаћи да, мада сва та запажања и ставови, који су доле наведени, пружају важну смерницу државама у погледу остваривања њихових обавеза према избеглицама, али да се неминовно веома ограничено примењују на ситуације које се не тичу непосредно избеглица и тражилаца азила по Женевској конвенцији (што је по дефиницији циљна група УНХЦР). 

 

Закључци Извршног комитета УНХЦР-а бр. 15. из 1979. године утврђују основе приступе УНХЦР тим питањима, прописујући обавезу државе да олакша спајање барем супружника и малолетне или зависне деце сваког лица коме је одобрен привремени избеглички статус или трајни азил. После тога је став УНХЦР даље разрађиван, тако да су усвојене смернице о спајању породице како би се идентификовале „врсте спајања породица” које полажу право на подршку агенције. Треба истаћи да, насупрот томе што су чланови породице експлицитно дефинисани у међународној Конвенцији о заштити права свих радника миграната и чланова њихових породица и другим инструментима, доле наведени сценарији не уживају исти ниво заштите. Као извор „меког права”, смернице УНХЦР једноставно разјашњавају делокруг Агенције у смислу пружања помоћи покушајима спајања породица. Оне као такви обезбеђују више стандарде заштите него што то чине други горе описани инструменти, јер се УНХЦР залаже за то да државе усвоје широке и флексибилне критеријуме за „спајање породица”. Иако ставови УНХЦР нису правно обавезујући, они би требало да утичу на начин на који државе остварују своја дискрециона права. УНХЦР на следећи начин утврђује чланове породице који могу бити обухваћени спајањем:

 

1. Ужа породица, која се састоји од мужа, жене и њихове зависне (малолетне) деце, што не обухвата само оне који живе у правним заједницама већ и оне који су верени ... или су ступили у ванбрачну заједницу (која је у неким земљама позната као брак по „обичајном праву”, или ... живе заједно у дужем периоду као муж и жена, као и супружнике у полигамним заједницама ако су те заједнице законито склопљене у земљи порекла.
2. Спајање између родитеља и деце, укључујући, у најмању руку, зависну неожењену, односно неудату децу, без обзира на њихов узраст, која су живела с родитељима у земљи порекла.
3. Спајање малолетних лица без пратње одраслих с њиховим родитељима и рођацима у складу с начелом по коме с дететом, на месту на коме се оно налази, треба да се споји најближи сродник, осим ако је у датим околностима разумно да дете буде то које ће доћи и спојити се с најближим сродником.

 

Смернице придају велики значај спајању других зависних чланова породице, као што су:

4. Зависни родитељи одраслих избеглица;
5. Остали зависни сродници […] неожењена браћа, неудате сестре, тетке, браћа и сестре у другом степену сродства, итд. [који су] били део породичне јединице у својој земљи порекла или чије су се околности промениле тако да они сада зависе од чланова породице који су избегли […];
6. Лица која нису у крвном сродству, као што су пријатељи или усвојеници, ако се налазе у истој ситуацији као и горе наведени сродници.
7. На основу културе порекла, спајање других сродника [као што су] бабе и деде, унуци, ожењена браћа и удате сестре, њихови мужеви и деца може бити размотрено, али није нешто што УНХЦР „активно промовише”, осим када је реч о лицима која се могу категорисати у неку од горе наведених група.

 

[1] Осим тога, у свеобухватној анализи: „Суштинско право” избеглица и других лица којима је потребна међународна заштита на јединство породице у контексту спајања породице ( ‘The ‘Essential Right’ to Family Unity of Refugees and Others in Need of International Protection in the Context of Family Reunification`), коју је за УНХЦР написао Франсис Николсон (Frances Nicholson) у јануару 2018, друго издање (доступно на: http://www.refworld.org/docid/5a902a9b4.html) подсећа се да иако Женевска конвенција не прописује спајање породице, „Завршни акт Конференције опуномоћеника на коме је она усвојена потврђује да је ´јединство породице ... основно право избеглица' и препоручује владама да ´предузму мере које су потребне да се заштити породица избеглице', и нарочито: (...) да се осигура одржавање јединства породице избеглице, ... [и да се обезбеди] заштита малолетних избеглица, нарочито усамљене деце и девојака, посебно у погледу старатељства и усвајања” (цитирано према: Конференција опуномоћеника УН о статусу избеглица и лица без држављанства, Завршни акт […], 25. јул 1951, A/CONF.2/108/Rev. 1).