Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ II - НАПРЕДНИ КУРС > Лишење слободе сходно члану 5 ЕКЉП и ограничења слободе кретања сходно члану 2 Протокола број 4 уз ЕКЉП > Ограничење слободе кретања и лишење слободе према прописима о странцима и тражиоцима азила > Лишење слободе миграната и тражилаца азила

Разлози за лишење слободе тражилаца азила

Закон о азилу и привременој заштити садржи само одредбе о разлозима за ограничење слободе кретања тражилаца азила, не и за лишење слободе. Међутим, као што је више пута истицано, за примену релевантних међународних стандарда о лишењу слободе није пресудно на који начин домаћи закон квалификује одређену меру, већ то зависи од трајања и обима наметнутих ограничења као и од посебних околности особе у питању и утицаја који изречене мере на њу имају. Произлази да би се мера обавезног боравка у прихватилишту за странце уз појачан полицијски надзор, коју Закон о азилу и привременој заштити у члану 78. квалификује као меру ограничења слободе кретања, могла суштински квалификовати као лишење слободе тражиоца азила. До овог закључка се долази имајући у виду услове смештаја у прихватилишту који су предвиђени чланом 91. Закона о странцима, а нарочито забрану напуштања прихватилишта без одобрења, право на контакт само са адвокатом, члановима породице и надлежним конзуларним службама, као и чињеницу да мера може трајати и шест месеци. Стога би требало примењивати стандарде у вези са правом на слободу и безбедност из члана 5. Европске конвенције, а не ограничење слободе кретања из члана 2. Протокола број 4.

 

Наведена мера се може изрећи изузетно, само ако се другим мерама не може остварити сврха ограничења кретања. Законом је експлицитно предвиђено да се ова процена врши индивидуално, узимајући у обзир све околности у вези са тражиоцем азила. Боравак тражилаца азила у прихватилишту за странце може трајати најдуже три месеца. Изузетно, боравак се може продужити за додатна три месеца уколико је то потребно ради утврђивања битних чињеница, доказа и околности на којима је захтев за азил заснован, а који се не могу утврдити без ограничења кретања тражиоца, посебно ако постоји ризик од бекства, ради обезбеђивања присуства тражиоца у поступку азила кад се основано може претпоставити да је захтев за азил поднео да би избегао депортацију и из разлога заштите безбедности Републике Србије и јавног поретка у складу са законом. Законом је предвиђено право на подношење жалбе надлежном вишем суду у року од осам дана од дана уручења одлуке, с тим што жалба нема суспензивно дејство. Осим тога, Закон предвиђа смештај тражиоца азила у прихватилиште за странце и у случају да тражилац не поштује мање интрузивне мере ограничења слободе кретања као што су забрана напуштања центра за азил, одређене адресе, односно одређеног подручја и обавеза редовног јављања у одређено време полицијској станици према месту боравка (члан 79).

 

Мера одређивања боравка у прихватилишту за странце није у пракси често примењивана од стране Канцеларије за азил.^[1] Ипак, с обзиром на чињеницу да тражиоци азила сами по себи представљају угрожену категорију, те да имају права на виши ниво гарантија у односу на оне које се обично пружају у контексту лишења слободе, сасвим су оправдане критике које су упућене на рачун одредабе члана 78. Закона о азилу и привременој заштити.^[2] Наиме, Законом није предвиђена обавезна судска контрола одлуке која је донета у управном поступку, већ се предвиђа да тражилац азила може поднети жалбу надлежном вишем суду у року од осам дана од уручења одлуке. Осим тога, није јасно због чега Закон о азилу не прописује рок у којем би суд био дужан да одлучи о жалби, иако такво решење предвиђа Закон о странцима у случају да странцу буде одлуком одређена мера боравка у прихватилишту за странце. Произлази да је положај тражиоца азила, уместо да подразумева виши ниво гарантија, заправо нижи и то не само у односу на странце на које се примењују одредбе Закона о странцима, већ и у односу минималне гарантије у вези с лишењем слободе предвиђене законима из кривичне и прекршајне материје. Штавише, за разлику од Закона о странцима који у члану 87. предвиђа обавезу да се странац у најкраћем року, писаним путем, на језику који разуме или се оправдано претпоставља да га разуме, обавести о разлозима за одређивање боравка у прихватилишту, Закон о азилу и привременој заштити не предвиђа исту обавезу када је у питању одређивање боравка у прихватилишту за тражиоце азила.

 

[1] Београдски центар за људска права, Право на азил у Републици Србији, Извештај за период јануар-март 2018, Београд, 2018, стр. 27, доступно на http://azil.rs/azil_novi/wp-content/uploads/2018/05/Periodicni-izvestaj-januar-mart-2018.pdf, 18.10.2018. Према подацима за 2017. годину, Канцеларија за азил је донела три решења о одређивању боравка у прихватилишту за странце ради несметаног одвијања азилног поступка. Београдски центар за људска права, Право на азил у Републици Србији 2017, 2018, стр. 33.

[2] Ibid., стр. 27-28.