Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ II - НАПРЕДНИ КУРС > Процесна јемства у контексту притвора- Право тражиоца азила да буде обавештен и право да покрене поступак за испитивање законитости мере притвора сагласно члану 5. став 2. и став 4. ЕКЉП

Члан 5. став 2.

У суштинском смислу, да би биле у складу с начелом и духом Конвенције, информације које се дају подносиоцу представке морају испунити одређене захтеве у погледу форме и садржаја. Када је реч о процесним захтевима, информације које се дају по основу члана 5. став 2. морају бити предочене на једноставан начин, језиком који није уско стручан и који [притвореник] може да разуме и морају бити одмах саопштене како би се обезбедило да се доступни правни лекови могу правовремено искористити. Међутим, „службеник који хапси” није увек у позицији да пружи такве информације у самом тренутку хапшења (између осталих извора, види Хлаифија, став 115, Русу против Аустрије, Представка бр. 34082/02).

 

 

Када је реч о садржају информација, оне морају садржати суштински правни и фактички основ за хапшење, како би то лице могло, ако налази за сходно, да се обрати суду и затражи испитивање законитости одлуке у складу са наведеним ставом, (Русу против Аустрије, Представка бр. 34082/02). Међутим, као и у другим подручјима своје судске праксе, ЕСЉП ни овде не утврђује унапред задати параметар на основу кога би предочене информације биле адекватне у свим случајевима, већ процена довољности и хитности у пружању информација мора бити извршена у сваком појединачном случају у складу са специфичним одликама датог случаја (Русу против Аустрије, Представка бр. 34082/02, став 36; Чонка против Белгије, Представка бр. 51564/99, став 50).

 

Неки примери могу се наћи у различитим сценаријима:

 

1. У предмету Сади против Уједињеног Краљевства (Представка бр. 13229/03, став 84), кашњење од 76 сати оцењено је као инкомпатибилно са захтевом „хитности” утврђеним у члану 5. став 2. (Русу против Аустрије, став 43).
2. У предмету Русу против Аустрије, информације које су предочене подноситељки представке, приведеној због тога што се није пријавила Управи пограничне контроле непосредно по уласку у Аустрију, нису садржале податке о разлозима због којих је привођење било неопходно, нити је у њима поменута њена специфична ситуација, пре свега то што је покушала да напусти Аустрију и ухапшена је када ју је мађарска погранична полиција вратила аустријској пограничној полицији због тога што није имала валидну путну исправу, што је било значајно за процену њеног понашања у датом случају (ставови 38−39). Подробни разлози су предочени тек 10 дана касније и самим тим није био задовољен тест „хитности”.
3. У предмету Хлаифија, који смо горе размотрили у вези с другим ставовима члана 5, пропуст да се подносиоцима представке дају информације о њиховом задржавању оцењен је као поступак који је лишио делотворне суштине њихово право на жалбу (Хлаифија, став 132, Шамајев и други/Shamayev/, став 432) у погледу двеју одвојених мера којима су они били подвргнути − њиховог смештаја у привремени прихватни центар и њиховог притвора на спасилачким бродовима у луци у Палерму. У датом случају пропуст да се предоче информације оцењен је као толико важан чинилац да је постала излишна и сама процена са становишта члана 5. став 4. (став 133).