Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ II - НАПРЕДНИ КУРС > Шта представља незаконит притвор миграната и тражилаца азила у смислу ЕКЉП > Врсте притвора > Притвор у циљу депортације или враћања

Тражиоци азила и лица с посебним потребама у притвору до депортације

Притвор до депортације често се користи да би се странцима ограничила слобода кретања или општа слобода. Лица која су идентификована као тражиоци азила и која су поднела захтев за међународну заштиту не би смела да буду подвргнута таквој мери депортације пре но што буду обрађени њихови захтеви за азил с обзиром на ризике којима би могли бити изложени по повратку у земљу порекла и због рањивости која их као тражиоце азила одликује.^[1]

Мигранти који се налазе на територији државе након што им истекне важност визе/дозволе боравка постају лица која су прекорачила дозвољени рок боравка (overstayers) и зато више немају формално право да остану у земљи. У таквим околностима, када полиција или нека друга јавна власт заустави такво лице и констатује да оно нема прописни статус, то лице може бити притворено ради депортације и може бити смештено у објекат за имиграциони притвор. 

Када је реч о лицима која су прекорачила рок важења виза и дозвола боравка и налазе се у притвору до депортације, њихово измештање из простора ЕУ уређено је Директивом о враћању (2008/115). У предмету Суда правде ЕУ (СПЕУ) Ахухбабиан/Achughbabian (C-329/11), подносилац представке − који није био тражилац азила − а наводно је био држављанин Јерменије − ухапшен је у Француској и донето је решење о његовој депортацији. Будући да је имао боравак на територији Француске, али је остао у земљи и пошто му је виза истекла − што је кривично дело према француском унутрашњем праву − француске власти су му одредиле меру полицијског притвора, а потом и меру притвора због неовлашћеног боравка. Апелациони суд у Паризу је проследио тај предмет Суду правде ЕУ и поставио претходно питање да ли Директива 2008/115 спречава домаће правосудне органе да изрекну казну затвора држављанину треће земље искључиво по основу његовог илегалног уласка или боравка на територији те земље. СПЕУ је утврдио да право ЕУ спречава домаће правосуђе да примени казну затвора за држављанина треће земље који илегално борави у тој земљи ако му није била одређена мера принудног враћања која је уређена  Директивом. Земља чланица ЕУ ипак може донети кривичноправне одредбе, у сагласности с Директивом о враћању, којима ће уредити ситуације у којима су принудне мере предузете, али нису омогућиле да се спроведе враћање држављанина треће земље који у датој земљи илегално борави.

 

У другим околностима имиграциони притвор и депортација могу представљати допунску или алтернативну казну, поред казни изречених на основу осуђујуће кривичне пресуде. Када странац почини кривично дело одређеног степена тежине − зависно од околности самог предмета и унутрашњег права земље о којој је реч − може се донети одлука о одузимању боравишног статуса тог лица и његовом враћању, као алтернатива кривичној казни (или допуна те казне).

 

У таквим случајевима, странци на које се мере односе обично раније нису скретали пажњу на своје потребе за заштитом, нити су се на било који начин позивали на те потребе током боравка у датој земљи. Можда се радило о томе да се нису позивали на те потребе ради добијања боравишне дозволе или због тога што таква потреба још није постојала у тренутку када су ушли у дату земљу, а појавила се тек у некој доцнијој фази услед промена у њиховим личним околностима или променама које су наступиле у њиховој земљи порекла / земљи претходног боравишта.

 

Иако се начелно препоручује да странци у првој могућој прилици изразе потребе за заштитом, њихов пропуст да то учине никако не би смео да се негативно одрази на њихово право да се помно проуче њихови захтеви оног тренутка када их буду изнели, посебно ако би се због тог пропуста могла донети одлука о враћању тих лица, која би се онда суочила са опасностима чије би последице биле непоправљиве. Услед тога, право на тражење азила/међународне заштите из места притвора треба заштитити и тако што ће се помно проучити околности тог странца и створити услови да такви захтеви за заштитом буду на одговарајући начин примљени у наведеном окружењу. То често захтева да држава уложи позитивне напоре, јер она треба да обезбеди да особље које ради у притворском објекту буде на одговарајући начин обучено за пријем захтева за заштиту и да онима који пружају одговарајућу здравствену, социјалну или правну помоћ буде омогућено да уђу у те просторије и састану се с притвореницима.

 

[1] M. S. S. v Belgium and Greece [Велико веће], Представка бр. 30696/09, став 251.