Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ II - НАПРЕДНИ КУРС > Шта представља незаконит притвор миграната и тражилаца азила у смислу ЕКЉП

Места и врсте притвора ограничења кретања у међународним миграцијама

Тражиоци азила могу бити лишени слободе или им може бити ограничено кретање у многим околностима.

Као што је поменуто у уводу, притвор и ограничење кретања могу се одредити у различитим фазама миграторних искустава тражилаца азила. За потребе овог приручника размотрићемо следеће:

 

До депортације Ради идентификације

Ради спречавање уласка Прихватни центри / Центри за задржавање

Зависно од околности у датој земљи, локација, просторије и методи примене мере притвора знатно се разликују. Земље које имају излаз на море често ограничавају слободу кретања или укупну слободу тражилаца азила тако што их спречавају да се искрцају с бродова или их спречавају да се крећу изван подручја која су им одређена за боравак и привремених прихватних центара који су обично у близини лука (нпр. кризни центри).

Насупрот кривичноправном притвору који се уобичајено спроводи у посебним објектима, притвор странаца, због саме природе феномена миграција, понекад може да се спроводи и у неформалним објектима, у просторијама које су привремено прилагођене за њихов смештај или чак на местима која званично уопште нису одређена за издржавање притвора.

Земље које немају излаз на море теже остварењу истог циља, па зато спроводе притвор у наменски изграђеним објектима изграђеним на земљишту, као што су гранични прелази, транзитне зоне, међународне транзитне зоне на аеродромима, који се привремено користе за прихват тражилаца азила ради њихове идентификације […] [види у Закључку Извршног комитета УНХЦР бр. 22 (XXXII) − 1981, Заштита тражилаца азила у ситуацијама великог прилива, део о међународном праву], као и за полицијски притвор.

Као увод у својим Смерницама, УНХЦР утврђује специфичну природу имиграционог притвора, наводећи да се он може одвијати у контексту затварања на рестриктивно одређеним или ограниченим локацијама, попут затвора, кампова затвореног типа, просторија за притвор или транзитних зона на аеродромима, где је слобода кретања знатно ограничена, а једина могућност да се напусти тако ограничен простор јесте да се напусти територија.

Док се постојећим одредбама изричито одређују просторије и објекти који се могу користити као центри за притвор, сама чињеница да не постоји изричита квалификација/класификација мере „притвора” према унутрашњем праву није одлучујући чинилац да се донесе закључак како се у датом случају радило о лишењу слободе. Као што је ЕСЉП саопштио у Пресуди у предмету Хлаифија и други против Италије (став 71):

Класификација затварања подносилаца представке према унутрашњем праву не може изменити природу ограничавајућих мера које су им одређене (види, mutatis mutandis, Абдолхани и Каримнија […] ставови 126−127) […] применљивост члана 5. Конвенције не може бити поништена чињеницом […] да је циљ власти био да помогну подносиоцима представке и да осигурају њихову безбедност… Чак и мере које се предузимају у циљу заштите… могу се сматрати лишењем слободе.

На основу постојеће јуриспруденције ЕСЉП, места имиграционог притвора могу обухватити:

 

Центри за задржавање у контексту масовног прилива Кризни центри Прихватни центри са ограниченом могућношћу да се излази напоље и/или неадекватним условима

Пограничне/транзитне зоне Аеродроми Пловни објекти Полицијске станице

На крају, али не и на последњем месту по важности, треба укратко указати на ЕУ, упркос чињеници да она не спада у правни домен Савета Европе. Према праву ЕУ, ако је велик миграциони притисак или ако постоји забринутост за јавни ред или неке друге идентификоване потребе, тражиоцима азила може бити ограничена општа слобода или слобода кретања и на дужи рок. У таквим ситуацијама, постаје важнија примереност животних услова и услуга које им се пружају.

С обзиром на чињеницу да се миграциони токови све више шире, горе наведени примери ни у ком случају нису исцрпни. Онда када мере доводе до лишења слободе или ограничавања кретања у смислу ЕКЉП и других применљивих правних инструмената, не треба само на основу тога што се за притвор користе атипична места донети закључак како се ту ради о лишењу слободе или ограничењу слободе кретања.