Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ I - НАПРЕДНИ КУРС > Основи права приступа територији државе ради тражења заштите према праву ЕУ и судској пракси ЕСЉП

Увод у главна питања везана за приступ територији, приступ подношењу захтева за азил и за одговарајуће механизме заштите у убрзаној и пограничној процедури сагласно Европском праву и судској пракси

Као што је горе већ назначено, ЕКЉП није инструмент везан искључиво за азил, већ је то свеобухватан инструмент заштите људских права, који се не бави посебно ниједном облашћу права. Упркос том општем, а не парцијалном, секторском приступу, кроз судску праксу Европског суда за људска права [ЕСЉП], надзорног органа Конвенције, развијени су многобројни стандарди и изведени закључци о правима лица која траже међународну заштиту.

Приступ тражилаца азила (или немогућност њиховог приступа) територији државе чланице може да отвори питања − и у суштини је и отворио многобројна питања − према ЕКЉП. Када се процењује усклађеност секторских политика и/или поступака држава који доводе до мешања у право на приступ територији ради подношења захтева за међународну заштиту, ЕСЉП је и у својој раније установљеној судској пракси, као и у оној новијој утврдио различите аспекте за које се сматра да се косе с Конвенцијом.

 

Сагласно ЕКЉП, право странаца да приступе територији државе како би затражили и добили заштиту сагледава се у контексту права државе да контролише миграције, што је право које ЕСЉП изричито признаје,^[1] али у границама забране протеривања, сагласно члановима 2. и 3, као и других обавеза у погледу заштите људских права (Амур, став 41; Maдид и Адар против Аустрије, представка бр. 74762/01). Државе ограничавају слободу странаца и/или слободу кретања странаца док се не донесе одлука о њиховом праву приступа територији или док се не предузму мере које за последицу имају враћање странаца и њихово излагање опасностима, између осталог и опасностима по живот или опасностима од наношења тешких повреда или штете. Сагласно судској пракси ЕСЉП, праксе којима се странцима ограничава приступ територији и посебно оне праксе које утичу на њихово право на заштиту приступа, обухватају:

 

• Питања надлежности у вези с мигрантима који се нађу на поморској, копненој и ваздушној граници и у транзитној зони - Сагласно члану 1. ЕКЉП, та конвенција се примењује на сва лица која су у „надлежности” државе. По ЕКЉП, тај појам у том смислу да он обухвата и лица која још нису ступила на географску територију државе или у њене територијалне воде, али у односу на која та држава има делотворну контролу или власт (између осталог: Хирши Џама и други против Италије [ВВ], представка бр. 27765/09);
• Коришћење миграционог притвора да би се спречио неовлашћени улазак – Сагласно члану 5. став 1. тачка (ф) Конвенције изричито је утврђена могућност да се лице законито ухапси или лиши слободе да би се спречио његов неовлашћени улазак у земљу. Таква могућност је допуштена само ако је мера притвора наложена сагласно законом прописаном поступку, ii. у простору који пружа одговарајуће животне услове; уз вођење рачуна о индивидуалним потребама, iii. у ограниченом року, iv. уз могућност да се захтева да се преиспита одлука о притвору (више о томе Другом поглављу);
• Ограничење кретања лица која покушавају да приступе територији – У случајевима у којима нема основа за притвор, странцима који покушавају незаконито да приступе територији државе слобода кретања може бити ограничена. Излишно или прекомерно коришћење ограничења сходно овој одредби такође може отворити нека питања (види Друго поглавље);
• Принудно удаљење, неприхватање и враћање људи с границе и начело забране протеривања - У једном броју предмета ЕСЉП је разматрао и често позитивно закључивао да забрана уласка на територију, принудно удаљење и други поступци којима је циљ враћање људи који тек треба да уђу на територију државе (или људи који су пресретнути у покушају да ступе на територију државе), а да се не узму у обзир њихове животне околности и не води рачуна о потенцијалним ризицима којима ће они бити изложени ако буду враћени отвара питања по основу чланова 2. и 3. у смислу суштинских и процесних аспеката, као и по основу члана 4. Протокола бр. 4. (Хирши, N. D. и N. T., Шарифи) (што не мора нужно подразумевати повреде чланова 2. и 3. ЕКЉП);

 

• Забрана уласка на територију којом се ускраћује право странца на спајање породице^[2] -Овим се утиче на њихова породична права утврђена чланом 8. ЕКЉП. То питање је веома широко и детаљније ћемо га анализирати у Трећем поглављу овог приручника.

 

[1] Amuur v. France, представка бр. 19776/92, став 41, Mahdid and Haddar v. Austria (Одл.), представка бр. 74762/01.

[2] Европска унија: Европска агенција за основна права, Приручник из европског права у области азила, граница и имиграције (Handbook on European law relating to asylum, borders and immigration)  − издање за 2014, фуснота 8, која се односи на предмет ЕСЉП Abdulaziz, Cabales and Balkandali v. the United Kingdom, представке бр. 9214/80, 9473/81 и 9474/81, ставови 82−83.