Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ I - ОСНОВНИ КУРС > Примена Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у материји азила и миграција – правни оквир Републике Србије

Одредбе ЕКЉП релевантне за област азила у домаћим прописима

Члан 2. ЕКЉП (право на живот)

Устав Републике Србије у члану 24. гарантује право на живот прописујући да је људски живот неприкосновен, као и да у Републици Србији нема смртне казне.

Законом о азилу Републике Србије се уводи забрана протеривања, која подразумева и ризик од угрожавања живота.

Члан 6. став 1. Закона о азилу гласи:

”Ниједно лице не сме бити протерано или враћено против његове воље на територију где би његов живот или слобода били угрожени због његове расе, пола језика, вероисповести, националности, припадности одређеној друштвеној групи или политичких ставова.”

Угрожавање живота је имплицитно признато код одређења избегличке заштите, а експлицитно код преостала два облика међународне заштите: супсидијарне заштите (члан 2. став 1. тачка 8) и привремене заштите (члан 36). Такође, угрожавање живота признаје се и као један од главних критеријума за одређивање земље која се не може сматрати ”сигурном трећом земљом” (члан 2. став 1. тачка 11).

Члан 3. ЕКЉП (забрана мучења, нечовечног или понижавајућег поступања)

У Уставу и законима Републике Србије се прописује забрана мучења, нечовечног или понижавајућег поступања (видети Поглавље II).

Члан 5. ЕКЉП (право на слободу и безбедност)

Устав Републике Србије у члану 27. гарантује право на слободу и безбедност личности, а садржи још неке одредбе које су обухваћене чланом 5. ЕКЉП: члан 29. који прописује допунска права у случају лишења слободе без одлуке суда, члан 30. којим се уређује питање притвора, као и његово трајање (члан 31).

Члан 27 (право на слободу и безбедност):

”Свако има право на личну слободу и безбедност. Лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.

Лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах се, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору.

Свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито.

Казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд.”

Кривични законик^[1] садржи одредбе о притвору (чланови 210-216) и прописује поступање са притвореницима (чланови 217-222).

Закон о странцима прописује могућност задржавања у просторијама надлежног органа.

Члан 48 (задржавање странца):

”Изузетно, ако то налажу разлози обезбеђења принудног удаљења, странац се може задржати у просторијама надлежног органа, али не дуже од 24 часа.

На задржавање странца примењује се Закон о полицији.”

Закон садржи и одредбе о одређивању боравка у Прихватилишту (чланови 49-53) у случају када странца није могуће одмах принудно удаљити и странцу коме није утврђен идентитет или не поседује путну исправу, као и у другим случајевима утврђеним законом, али и обавезни боравак у одређеном месту (члан 54) и његов престанак (члан 55).

Закон о азилу прописује начело некажњавања за незаконит улазак и боравак на територији Републике Србије (члан 8), разлоге за ограничење кретања (члан 51), мере ограничења кретања (члан 52), као и непоштовање ограничења кретања (члан 53).

Члан 8 (начело некажњавања за незаконит улазак или боравак):

”Лице које тражи азил неће бити кажњено за незаконит улазак или боравак у Републици Србији, под условом да без одлагања поднесе захтев за добијање азила и да пружи ваљано образложење за свој незаконит улазак или боравак.”

Члан 51 (разлози за ограничење кретања):

”Кретање лица које тражи азил може се ограничити решењем Канцеларије за азил, када је то неопходно ради: 1) утврђивања идентитета; 2) обезбеђивања присуства странца у поступку азила, у случају кад се основано може претпоставити да је захтев поднет у циљу избегавања депортације, или кад без присуства странца није могуће утврдити друге битне чињенице на којима је захтев за азил заснован; 3) заштите безбедности земље и јавног поретка у складу са законом. ”

Члан 52 (мере ограничења кретања):

”Ограничење кретања се спроводи: 1) одређивањем боравка у Прихватилишту за странце под појачаним полицијским надзором; 2) забраном напуштања Центра за азил, одређене адресе, односно одређеног подручја.

Ограничење кретања траје док постоје разлози из члана 51. овог закона а најдуже три месеца.

Изузетно, кад је ограничење кретања одређено због разлога из члана 51. тачка 2) и 3) овог закона, ограничење кретања се може продужити за још три месеца.

О жалби на одлуку којом је изречена, односно продужена мера из става 1. тачка 1) овог члана, одлучује надлежни окружни суд.

На поступак одлучивања по жалби из става 4. овог члана сходно се примењује одредба члана 53. Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05).
Жалба на одлуку о ограничењу кретања не одлаже извршење.”

Члан 53 (непоштовање ограничења кретања):

”Лицу које тражи азил може се одредити боравак у Прихватилишту за странце уколико прекрши забрану из члана 52. став 1. тачка 2) овог закона.”

Члан 8. ЕКЉП (право на поштовање приватног и породичног живота)

Устав Републике Србије не садржи одредбу о поштовању приватног и породичног живота, али је оно ипак заштићено Уставом у следећим одредбама: достојанство и слободан развој личности (члан 23), неповредивост стана (члан 40), тајност писама и других средстава општења (члан 41), као и заштита података о личности (члан 42). Међутим, имајући у виду да је најважнији аспект члана 8. ЕКЉП у материји азила принцип спајања породице, треба нагласити да он није гарантован Уставом Републике Србије.

Члан 23 (достојанство и слободан развој личности):

”Људско достојанство је неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите.
Свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом.”

У Закону о странцима је прописано да се привремени боравак може одобрити странцу који намерава да борави у Републици Србији дуже од 90 дана због, између осталог, спајања породице (члан 26. став 1. тачка 3). У члану 32. се ближе прописује привремени боравак ради спајања породице, у члану 33. продужење привременог боравка, у члану 34. привремени боравак малолетног странца рођеног на територији Републике Србије а у члану 35. отказ боравка.

Члан 32 (привремени боравак ради спајања породице):

”Захтев за издавање одобрења за привремени боравак и боравак ради спајања породице, подноси странац - члан уже породице држављанина Републике Србије или странца коме је одобрен стални или привремени боравак.

Ужом породицом, у смислу овог закона, сматрају се: супружници, њихова малолетна деца рођена у браку или ван брака, малолетна усвојена деца или малолетна пасторчад.

Изузетно, чланом уже породице се сматра и други рођак, ако постоје нарочито важни лични или хуманитарни разлози за спајање породице у Републици Србији.

Испуњеност услова из ставова 1. и 3. овог члана ближе се одређује прописом министра надлежног за унутрашње послове, уз сагласност министра надлежног за социјалну политику.”

Закон о азилу такође садржи неколико релевантних одредби, међу којима посебан значај има начело јединства породице.

Члан 9 (начело јединства породице)

”Надлежни органи ће предузети све расположиве мере ради одржања јединства породице у току поступка азила као и по добијању права на азил.

Лица којима је одобрен азил имају право на спајање породице, у складу са одредбама овог закона.”

На основу члана 2. став 1. тачка 12, под чланом породице подразумевају се: малолетно дете, усвојеник, односно пасторак који нису у браку, супружник ако је брак закључен пре доласка у Републику Србију, као и родитељ и усвојитељ који су по закону дужни да га издржавају. Својство члана породице може се изузетно признати и другим лицима при чему ће се посебно узети у обзир чињеница да су била издржавана од стране лица коме је одобрено уточиште или супсидијарна заштита.

Када је лицу признато уточиште, оно стиче право на спајање са члановима своје породице. На његов захтев, Канцеларија за азил ће и члану његове породице који се налази ван територије Републике Србије признати право на уточиште, уколико не постоје законом прописани разлози за ускраћивање тог статуса (члан 48).

Када је лицу додељена супсидијарна заштита, он стиче право на спајање породице у складу са прописима којима је уређено кретање и боравак странаца (члан 49).

Надлежни орган може у оправданим случајевима дозволити спајање породице и доделити привремену заштиту и члановима породице лица које ужива привремену заштиту у Републици Србији (члан 50).

Члан 13. ЕКЉП (право на делотворан правни лек)

Уставом Републике Србије се у члану 36. јемчи право свих на једнаку заштиту и на правно средство.

Члан 36 (право на једнаку заштиту права и на правно средство):

”Свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.”

Законом о азилу се не гарантује право на делотворно правно средство, али је у њему прописан рок за жалбу против одлуке првостепеног органа, која се подноси у року од 15 дана од дана пријема првостепене одлуке. Остала правила поступка уређују се Законом о општем управном поступку,^[2] којим се у члану 7. прокламује начело ефикасности:

”Органи који воде поступак, односно решавају у управним стварима, дужни су да обезбеде успешно и квалитетно остваривање и заштиту права и правних интереса физичких лица, правних лица или других странака.”

Међутим, тужба Управном суду, која је регулисана Законом о управним споровима,^[3] по правилу не одлаже извршење правног акта против којег је донета, што другим речима значи да није прописано суспензивно дејство тужбе.

Члан 14. ЕКЉП и члан 1. Протокола бр. 12 уз ЕКЉП (забрана дискриминације)

Устав Републике Србије у члану 21. прокламује начело једнакости и забрањује дискриминацију по било ком основу, признајући изричито да се посебне мере неће сматрати дискриминацијом.

Члан 21. Устава (забрана дискриминације):

”Пред Уставом и законом сви су једнаки.

Свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.

Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Не сматрају се дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима.”

Закон о забрани дискриминације^[4] представља општи анти-дискриминациони пропис у Републици Србији, којим се забрањује свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање, које је између осталог засновано на држављанству. Законом се као посебан облик дискриминације признаје дискриминација пред органима јавне власти и прописује право сваког лица на једнак приступ и једнаку заштиту својих права пред судовима и органима власти (члан 15). Такође, под тешким обликом дискриминације подразумева се пропагирање или вршење дискриминације од стране органа јавне власти или у поступцима пред органима јавне власти (члан 13. став 1. тачка 2).

Законом о азилу се као једно од основних начела прокламује управо начело недискриминације (члан 7):

”У поступку одобравања азила у Републици Србији, забрањена је свака дискриминација по било ком основу, а нарочито по основу расе, боје, пола, националне припадности, друштвеног порекла или сличног статуса, рођења, вероисповести, политичког или другог убеђења, имовног стања, културе, језика, старости или интелектуалног, сензорног односно физичког инвалидитета.”

Законом се даље прокламује начело равноправности (члан 14), које подразумева да тражилац азила има право да буде саслушан од стране особља, преводилаца и тумача истог пола, осим када уживање тог права није могуће или је скопчано са несразмерним тешкоћама за орган који води поступак азила. Ипак, родна равноправност се примењује без изузетка код претресања, телесних прегледа и других радњи у поступку које подразумевају физички контакт са тражиоцем азила. Законом се предвиђа и начело посебне бриге о лицима са посебним потребама (члан 15):

”У поступку азила водиће се рачуна о специфичној ситуацији лица са посебним потребама које траже азил, као што су малолетници, лица потпуно или делимично лишена пословне способности, деца одвојена од родитеља или старатеља, особе са инвалидитетом, старе особе, труднице, самохрани родитељи са малолетном децом и лица која су била изложена мучењу, силовању или другим тешким облицима психолошког, физичког или сексуалног насиља.“

Члан 4. Протокола бр. 4 (забрана колективног протеривања странаца)

Устав и закони Републике Србије не предвиђају изричито забрану колективног протеривања странаца. Ово право, међутим, произлази из следећих норми:

Сходно члану 39. став 3. Устава Републике Србије странац може бити протеран са територије Републике Србије само на основу одлуке надлежног органа, у законом предвиђеном поступку и ако му је обезбеђено право жалбе и то само тамо где му не прети прогон због његове расе, пола, вере, националне припадности, држављанства, припадности одређеној друштвеној групи, политичког мишљења или где му не прети озбиљно кршење права зајемчених уставом.

И чланом 6. Закона о азилу се захтева брижљиво испитивање сваког случаја како не би дошло до протеривања лица у земљу у којем му прети опасност по физички и психички интегритет, што подразумева индивидуално испитивање сваког случаја.

Члан 34 (појединачне представке)

Прихватањем ЕКЉП, Република Србија је прихватила надлежност ЕСЉП да одлучује о повредама људских права и слобода до којих је дошло под њеном надлежношћу, а тиме је признала и право појединаца, група појединаца и невладиних организација на подношење индивидуалних представки ЕСЉП. Тако се у члану 22. став 2. Устава Републике Србије потпуно непотребно прописује да грађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих права и слобода која су зајемчена највишим правним актом у земљи.

Члан 39. Пословника ЕСЉП (привремене мере)

Уставна жалба, по правилу, не спречава примену појединачног акта или радње против које је изјављена, али Уставни суд може на предлог подносиоца уставне жалбе одложити извршење и то онда када би извршење проузроковало ненадокнадиву штету подносиоцу, а одлагање није супротно јавном интересу, нити би се одлагањем нанела већа штета трећем лицу (члан 86. Закона о Уставном суду^[5]). Такође, у члану 207. Закона о општем управном поступку, који се сходно примењује и на поступак азила, предвиђено је доношење привременог решења ако је према околностима предмета пре окончања поступка потребно привремено уредити спорна питања или односе.

[1] „Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14.

[2] „Службени гласник РС“, бр. 18/16.

[3] „Службени гласник РС“, бр. 111/09.

[4] „Службени гласник РС“, бр. 22/09.

[5] „Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - одлука УС, 103/15, 40/15 - др. закон.