Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ I - ОСНОВНИ КУРС > Примена Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у материји азила и миграција – правни оквир Републике Србије > Положај странаца у Републици Србији

Законски оквир

За област азила и миграција, од значаја су два закона: Закон о странцима и Закон о азилу.

 

 Законом о странцима^[1] уређују се услови за улазак, кретање и боравак странаца и надлежност и послови органа државне управе Републике Србије у вези са уласком, кретањем и боравком странаца на њеној територији. Под странцем се подразумева свако лице које нема држављанство Републике Србије (члан 3. став 1. Закона). У складу са чланом 2, овај Закон се не примењује на странце који су поднели захтев за добијање азила или којима је у Републици Србији додељен азил, као и на странце који су стекли избеглички статус.

Законом о странцима уређује се незаконит боравак странаца на територији Републике Србије (чланови 42-45), а прописује се да странац може улазити и боравити у Републици Србији, под условима из овог закона, са важећом путном исправом у коју је унета виза или одобрење боравка, уколико законом или међународним уговором није другачије одређено (члан 4). С друге стране, под незаконитим уласком у Републику Србију сматра се улазак: 1. ван места или времена одређеног за прелазак државне границе; 2. избегавањем граничне контроле; 3. употребом туђе, неважеће, односно лажне путне или друге исправе; 4. давањем неистинитих података граничној полицији; 5. за време трајања заштитне мере удаљења странаца са територије Републике Србије, мере безбедности протеривања странца из земље или мере отказа боравка.

Овим је законом прописан и поступак принудног удаљења са територије Републике Србије. 

 

Законом о азилу Републике Србије^[2] уређују се  начела, услови и поступак за добијање и престанак азила, као и положај, права и обавезе лица која траже азил и лица којима је признато право азила у Републици Србији. Чланом 65. Закона предвиђено је да се његове одредбе тумаче у складу са Женевском конвенцијом о статусу избеглица из 1951. године, Протоколом из 1967. године, као и општеприхваћеним правилима међународног права. Закон у члану 4. гарантује право на подношење захтева за азил странцу који се налази на територији Републике Србије.

Законом о азилу утврђују се основна начела којима се штите тражиоци азила. У питању су забрана протеривања и присилног враћања (члан 6), начело недискриминације (члан 7), начело некажњавања за незаконит улазак или боравак (члан 8), начело јединства породице (члан 9), начело информисања и правне помоћи (члан 10), начело бесплатног превођења (члан 11), начело слободног приступа УНХЦР-у (члан 12), начело личне доставе (члан 13), начело родне равноправности (члан 14), начело бриге о лицима са посебним потребама (члан 15), начело заступања малолетника без пратње и пословно неспособних лица (члан 16), начело непосредности (члан 17) и начело поверљивости (члан 18).

Закон садржи одредбе о надлежним органима (чланови 19-21), поступку азила (чланови 22-35) и привременој заштити (чланови 36-38). Законом о азилу предвиђен је и каталог права и обавеза тражилаца азила, избеглица и лица којима је додељена супсидијарна заштита. У питању су  право на боравак у Републици Србији, смештај и основне животне услове (члан 39), здравствена заштита (члан 40), право на бесплатно основно и средње образовање и право на социјалну помоћ (члан 41).

У Закону се повлачи разлика између права која избеглице уживају на једнак начин као држављани Републике Србије (члан 42) и права избеглица која су једнака правима стално настањених странаца (члан 43). Обавезе лица која траже азил регулисане су чланом 47. Закона.

 

[1] „Службени гласник РС“, бр. 97/2008.

[2] „Службени гласник РС“, бр. 109/2007.