Статус странаца у Републици Србији одређен је у члану 17. Устава:
”Странци, у складу са међународним уговорима, имају у Републици Србији сва права зајемчена Уставом и законом, изузев права која по Уставу и закону имају само држављани Републике Србије.”
Одредба о начелу једнакости и забране дискриминације која се примењује на свако лице уведена је у члан 21. Устава.
Уставом се признаје и право на азил у члану 57, који гласи:
”Странац који основано страхује од прогона због своје расе, пола, језика, вероисповести, националне припадности или припадности некој групи или због својих политичких уверења, има право на уточиште у Републици Србији.”
Уставом се даље прописује да се поступак азила уређује посебним законом. Поред права на азил, Уставом Републике Србије се јемче и друга људска права која су релевантна за материју азила и миграција (право на живот, неповредивост физичког и психичког интегритета, право на слободу и безбедност, право на једнаку заштиту права и на правно средство, слобода кретања, неповредивост стана, тајност писама и других средстава општења, заштита података о личности, слобода мисли, савести и вероисповести, право на правну помоћ, здравствена заштита, право на образовање).