Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ II - ОСНОВНИ КУРС > Примена члана 3. у одлукама о протеривању и враћању > Члан 3. у контексту „даблинских предмета” и његов однос с применом правила о „сигурној трећој земљи

Члан 3. и „даблински предмети”

Као посебну хипотезу у склопу разматрања питања слања у „сигурну земљу” ЕСЉП је у својој пракси прихватио да заштита по члану 3. не престаје онда када су тражиоци азила враћени у неку другу земљу чланицу Савета Европе у складу са Уредбом „Даблин III”, којом су утврђена правила о опредељивању одговорности за решавање по захтеву за азил.

Уредба „Даблин III” (Уредба ЕУ бр. 604/2013), коју примењују 32 земље (међу њима су и државе чланице ЕУ и државе које то нису) и о којој је већ било говора у првом поглављу, утврђује правила на основу којих се одређује која је држава надлежна за разматрање захтева за азил. У тој су уредби утврђени критеријуми за одређивање надлежности државе чланице за разматрање захтева за азил неког појединца и правила за покретање поступка његовог пребацивања у ту државу (види Поглавље I ради ближег објашњења критеријума по Уредби „Даблин III”).   

У тим специфичним случајевима тражиоци азила се враћају у земље које нису ван европског континента и које су - с обзиром на то да су део Даблинског система ЕУ − и чланице Савета Европе и потписнице ЕКЉП, из чега проистиче да се од њих оправдано очекује да поштују права и слободе утврђене том конвенцијом. Не доводећи у питање ту претпоставку, ЕСЉП је у неколико прилика уочио да се може оспорити претпоставка по којој свака држава чланица Савета Европе поштује основна права тражилаца азила онда када они бивају враћени у њу, и да је та претпоставка оборива у одређеним околностима.

ЕСЉП је морао да разматра предмете у којима је враћање појединца у неку другу земљу сагласно Уредби „Даблин III” представљало повреду члана 3, било због тога што је постојала опасност од злостављања тог појединца ако би се нашао у тој земљи (због животних услова или због начина прихвата или због услова у притворском објекту), било зато што је постојала опасност од тога да буде протеран у земљу порекла или у неку трећу земљу где би се суочио са опасношћу од злостављања.

У предмету М. С. С. против Белгије и Грчке, који је представљао прекретницу у пракси ЕСЉП, овај је суд установио да је одлуком о враћању тражилаца азила у Грчку сагласно поступку према Уредби „Даблин III” био повређен члан 3. Пре но што је донео одлуку у том предмету, ЕСЉП је у предметима Т. И. против Уједињеног Краљевства^[1] и К. Р. С. против Уједињеног Краљевства^[2] размотрио да ли је враћањем појединца у неку другу земљу чланицу Савета Европе била прекршена Конвенција и у оба предмета је утврдио да услови који су владали по повратку тих лица и јемства која су дале власти у земљи повратка нису били такви да би могли послужити као основ за закључак о повреди члана 3.

 

[1] T. I. v. the United Kingdom, представка бр. 43844/98, одлука о прихватљивости.

[2] K. R. S. v. the United Kingdom, представка бр. 32733/08.