Члан 3. и начело „сигурне треће земље”

Забрана по члану 3. може се такође применити у случајевима у којима се појединац шаље у неку другу државу, а не у ону из које је побегао, ако ће га то: i) изложити озбиљној штети супротно члану 3; или ii) изложити опасности да буде протеран у земљу из које је побегао те и опасности од озбиљне штете. Ситуације у којима се отвара питање повреде члана 3. често се односе на то што државе погрешно примењују начело „сигурне треће земље”. Реч је о концепцији по којој државе могу слати тражиоце азила назад у трећу земљу с којом они имају неку везу (нпр. земља кроз коју је тражилац азила прошао након што је напустио своју земљу порекла). У тој трећој земљи тражилац азила не сме бити изложен опасности од прогона, протеривања или било каквог поступања којим се крши члан 3. Међутим, не постоји исцрпан списак „сигурних трећих земаља” који је ЕСЉП одобрио, што значи да се државе ослањају на националне одредбе како би утврдиле да ли је нека трећа земља безбедна.

Предмет Илијас и Ахмед против Мађарске ^[1]− који је тренутно у поступку пред Великим већем ЕСЉП − представља први покушај Европског суда да се експлицитно позабави питањем сигурних трећих земаља.

То питање ћемо подробније размотрити у Поглављу IV

[1] Ilias and Ahmed v. Hungary, представка бр. 47287/15.