Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ IV - ОСНОВНИ КУРС > Концепт СТЗ у пракси ЕСЉП

Приступ ЕСЉП државној пракси враћања у „сигурне треће земље“

У претходном одељку је размотрен приступ ЕСЉП враћању сагласно даблинским правилима о одређивању државе чланице ЕУ надлежне за разматрање захтева за азил. Приказано је како то питање обухвата концепт „сигурне треће земље“ кад постоји опасност да земља која се одреди као надлежна сагласно даблинским правилима само поступа као посредник, који одбацује захтев за азил и тражиоца азила враћа у трећу земљу где се он суочава са опасношћу од поступања супротног ЕКЉП (тзв. ланчаном протеривању). Одлука интермедијарне земље да тражиоца азила врати у трећу земљу може бити последица негативне одлуке о суштини захтева, чиме се отвара могућност удаљења подносиоца захтева у одсуству другог основа за његов останак на територији. Алтернативно, одлука да се неко лице врати може бити резултат одлуке интермедијарне земље да разматрање захтева препусти другој земљи коју сматра „сигурном“ и кадром да му пружи довољну заштиту, те да јој стога треба поверити захтев. Види први одељак овог поглавља у којем је дата дефиниција „сигурних трећих земаља“ у праву ЕУ и у међународном праву.

 

Констатовано је да је концепт СТЗ проблематичан из два основна разлога када су у питању права избеглица. С једне стране, отварањем могућности да се примени претпоставка о СТЗ настаје опасност да се тражилац азила „пребацује из једне наводно „сигурне треће земље“ у другу“, при чему свака од њих одбија надлежност јер на неком другом месту постоји уточиште (такозване „избеглице ни на небу ни на земљи“.[1] У смерницама Савета Европе о присилном враћању – које представљају инструмент меког права – приказује се одговорност државе која лице шаље кад постоји опасност од ланчаног протеривања, наводећи начело одговорности интермедијарне земље установљено у одлуци ЕСЉП у предмету Т.И. против Уједињеног Краљевства.  

 

ЕСЉП је конкретно свој став о концепту и примени правила о „сигурној трећој земљи“ изнео у пресуди у предмету Илиас и Ахмед против Мађарске.[2] Пресуду у овом предмету је донело веће тог суда, а тренутно се налази пред Великим већем, којем је предмет упућен септембра 2017. Премда је веће у својој пресуди дозволило могућност да државе прибегавају концепту СТЗ, оно је размотрило конкретне околности класификовања Србије као СТЗ на националним списковима СТЗ који су сачињени на основу мађарског права (Уредба Владе бр. 191/2015).  

 

Поред тога што је овај предмет Европском суду дао прилику да се експлицитно бави питањем СТЗ и националних спискова СТЗ, ова је пресуда од посебне важности јер су у њој наведени процесни елементи и гарантије који су по ЕКЉП нужни како би се обезбедило поштовање чланова 3. и 13. у потенцијално опасним одлукама о враћању.

ЕСЉП тренутно разматра примену концепта СТЗ у још једном предмету, Ј. Б. против Грчке (представка бр. 54796/16) који се односи на враћање тражилаца азила из Грчке у Турску под претпоставком да је потоња сигурна трећа земља, у складу са споразумом између ЕУ и Турске од марта 2016.[3]

 

ИЛИАС И АХМЕД против МАЂАРСКЕ (представка бр. 47287/15) (Напомена: овај је предмет упућен Великом већу 18. септембра 2017). Овај се предмет односи на два држављанина Бангладеша који су прошли кроз Грчку, Бившу Југословенску Републику Македонију и Србију пре но што су стигли у Мађарску, где су одмах затражили азил и били задржани 23 дана у транзитној зони. Њихови захтеви за азил су одбијени у Мађарској јер она Србију сматра „сигурном трећом земљом“. Потом су испраћени до границе са Србијом. Подносиоци представке су, поред тога што су изнели притужбе у вези с лишењем слободе, тврдили да су протеривањем у Србију изложени стварној опасности од ланчаног протеривања, што представља нечовечно и понижавајуће поступање противно члану 3. Суд је своју анализу спровео усредсредивши се на следећа три аспекта: терет доказивања, право на обавештење и да ли се Србија стварно може сматрати сигурном трећом земљом (потоњи аспект се анализира доле у тексту).

 

[1] Мол, Нуала, Мередит, Кетрин, Азил и Европска конвенција о људским правима, стр. 73.  

[2] Ilias and Ahmed v. Hungary, представка бр. 47287/15.

[3] Изјава ЕУ и Турске од 18. марта 2016, доступна на: http://www.consilium.europa.eu/hr/press/press-releases/2016/03/18/eu-turkey-statement/.