Колективно протеривање и Даблински систем

Када је конкретно реч о тражиоцима азила, питање колективног протеривања може се отворити у вези с пребацивањима која се одвијају, наводно, у складу с правилима Уредбе „Даблин III” о утврђивању надлежности за захтеве за азил међу државама чланицама ЕУ. Када се за неку државу чланицу ЕУ, која није држава у којој се тренутно налазе тражиоци азила, претпоставља да је надлежна за обраду њихових захтева сходно Уредби „Даблин III”, тражиоци азила могу постати предмет одлуке о пребацивању и враћени у земљу која се сматра надлежном. Када се догоди да једна држава чланица ЕУ као групу врати тражиоце азила у другу државу чланицу, у складу са Уредбом „Даблин III”, онда се поставља питање да ли одлука коју је држава чланица донела о враћању може представљати колективно протеривање и бити у супротности са чланом 4. Протокола број 4. онда када спровођење те одлуке није пропраћено неопходним јемствима.

ЕСЉП је изричито разматрао то питање у предмету Шарифи против Италије и Грчке. У предмету Шарифи, ЕСЉП је размотрио начин на који је Италија групно вратила подносиоце представке у Грчку, наводно у складу с критеријумима из Уредбе „Даблин III”, на основу претпоставке да је Грчка надлежна за разматрање захтева за азил. Став италијанске владе био је да је, по „даблинским правилима”, Грчка надлежна за захтеве за азил, па је самим тим задужена и за индивидуализовану процену случајева о којима је реч. На основу тога, Италија је сматрала да је она изузета од обавезе да разматра индивидуалне околности сваког мигранта (став 223. пресуде).  Суштински је, кроз ово образложење, Италија покушала да промовише идеју да пребацивања у складу с Даблинским системом не могу да представљају „колективно протеривање“.

Суд је тај став одбацио и приметио да су, да би се утврдило да ли је Грчка надлежна према Уредби „Даблин III”, италијанске власти биле у обавези да процене појединачне околности сваког лица на које се односило предложено враћање, а не да их све као групу протерају. На основу тога ЕСЉП је пресудио да неселективна колективна враћања нису оправдана чињеницом да се извршавају на основу наводне примене начела из Уредбе „Даблин III”, будући да примена таквих правила мора бити у складу с правима утврђеним Конвенцијом (пресуда у предмету Шарифи, став 223).

ЕСЉП је прихватио тврдњу да су у то доба владале веома тешке околности у вези с миграционим токовима, али је подсетио на своје начело по којем проблеми у погледу управљања миграционим таласима или у погледу прихвата тражилаца азила не могу оправдати ослањање на праксу која није у сагласности с Конвенцијом или протоколима уз њу (пресуде у предметима Хлаифија, став 240, и Хирши Џама и други, став 179).