Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ V - ОСНОВНИ КУРС > Приступ ЕКЉП колективном протеривању тражилаца азила > Приступ ЕКЉП и разликовање у односу на колективно протеривање илегалних миграната

Општа разматрања

Пракса колективног протеривања инхерентно је у сукобу с начелима на којима почива азил. Као што је објашњено у претходним поглављима, признање правног статуса избеглице мора уследити после индивидуализоване процене. Индивидуална димензија права да се тражи азил лежи у самој основи начина на који је формулисано и на који се развијало право на међународну заштиту по међународним и домаћим стандардима. За исправну процену околности тражилаца азила нужно је узети у обзир околности у земљи у којој му наводно прети прогон, као и извор наводне опасности и његове конкретне личне околности, што све може бити релевантно за утврђивање основаности захтева за међународну заштиту. Из тога следи да је пружање одговарајућих материјалних и процесних гарантија и правних лекова од одлучујуће важности за ваљано испитивање поднетог захтева за азил.   

 

Већ је истакнуто да се, по ЕСЉП, колективна протеривања одликују тиме што не постоји разумно и објективно испитивање конкретног случаја сваког лица које се враћа, што има за последицу то да ако постоје посебне околности или надлежни органи за заштиту, не постоји стварна могућност да се на њих укаже, односно до њих дође. Непостојање таквог јемства је утолико релевантније уколико група на коју се односи мера колективног враћања обухвата тражиоце азила и друга рањива лица којима је потребна међународна заштита зато што би их групно протеривање изложило великој опасности.  

 

ЕСЉП је у једном броју предмета испитивао специфична питања која погађају тражиоце азила који се колективно протерују, указујући при том на који начин непостојање јемстава у том виду враћања конкретно погађа тражиоце азила.

 

Потребно је на почетку истаћи да у предметима који се односе на азил ЕСЉП прилагођава свој приступ усвојен у другим предметима који су анализирани у овом поглављу, а да га при томе не напушта, а да би се одлука сматрала суштински „колективном“ неопходно је да нису биле размотрене индивидуалне околности лица која се враћају. Чињеница да су образложења у одлукама о враћању међусобно слична или да су враћања спроведена колективно није одлучујућа при оцени да је дошло до повреде, ако се може доказати да су у пракси размотрене индивидуалне околности.

 

У складу с тим, на пример, у предмету Алибакс и други против Холандије (Alibaks and others v. the Netherlands) тадашња Европска комисија (данас Суд) је заузела став да чињеница да је захтев за азил једног број странаца из исте земље одбијен на сличан начин не значи да су они колективно протерани, ако су постојали докази да су њихови предмети индивидуално размотрени. (види Мол и Мередит, Азил и Европска конвенција о људским правима.

 

Слично томе, у одлуци о прихватљивости у предмету Султани против Француске, одлука да се подносилац представке чији захтев за азил у Француској није усвојен врати у Авганистан није била у супротности са чланом 4. Протокола бр. 4 јер му је у два наврата пружена прилика да поднесе захтев за азил, од чега је једна била после доношења одлуке о његовом враћању, па је заузет став да су му пружене адекватне могућности да представи своје аргументе. Такође, у одлукама по ова два захтева изнети су докази да су националне власти размотриле како ситуацију у Авганистану, тако и индивидуалне околности подносиоца представке, чиме су одагнале сумњу у потенцијално колективну природу своје процене. 

 

Иако је на крају заузео став да је повређен члан 4. Протокола бр. 4 због других околности везаних за овај предмет, у предмету Чонка ЕСЉП је такође констатовао да је захтев за азил подносилаца представке детаљно размотрен и да су узете у обзир индивидуалне околности. Међутим, у овом предмету одлука о захтеву за азил није поменута у одлукама о враћању, које су биле идентичне. Немогућност приступа адвокату и пропуштање да се поступак азила спроведе до краја су у њиховом предмету били одлучујући да би се стало на становиште да околности подносилаца представке нису размотрене и стога је утврђена повреда члана 4. Протокола бр. 4 (види пресуду у предмету Чонка , ставови 61-63).