Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ IV - НАПРЕДНИ КУРС > Заштита осталих рањивих група у поступку доделе азила (лице са инвалидитетом, жртве мучења, старија лица)

Тражиоци азила са инвалидитетом

Сагласно међународном праву, лица са инвалидитетом обухваћена су као рањива група Конвенцијом Уједињених нација о правима лица са инвалидитетом и Опционим протоколом уз ту Конвенцију од 13. децембра 2006. Заштита тражилаца азила који су такође погођени физичким или менталним инвалидитетом предвиђена је у члану 11, којим је утврђено да државе стране уговорнице предузимају […] све потребне мере како би се обезбедила заштита и сигурност особа са инвалидитетом у ризичним ситуацијама, укључујући ситуације оружаног сукоба, хуманитарне катастрофе и елементарне непогоде.

Слично деци и жртвама посебних облика насиља или злостављања, тражиоци азила са инвалидитетом налазе се у положају који додатно отежава ту њихову рањивост унапред их доводећи у још неповољнији положај. Како би се ухватиле у коштац с таквим њиховим тешким положајем и постарале се да тражиоци азила имају користи од заштите која им се пружа, [д]ржаве стране уговорнице предузимају све одговарајуће мере ради унапређења физичког, когнитивног и психолошког опоравка, рехабилитације и социјалне реинтеграције особа са инвалидитетом. Та обавеза је утврђена наведеном Конвенцијом о заштити лица са инвалидитетом за сва лица са инвалидитетом која су постала жртве било каквог облика искоришћавања, насиља и злоупотребе. Као жртве тешких дела прогона или хуманитарних катастрофа, тражиоци азила треба да буду сматрани лицима која спадају у ту категорију. Судска пракса ЕСЉП о тражиоцима азила са инвалидитетом и онима у поодмаклом животном добу није нарочито обимна. У предмету Лулед Масуд против Малте, Представка бр. 24340/08, тражиоци азила о којима је реч у том случају сматрани су рањивима или због свог узраста, свог здравственог стања или свог инвалидитета. ^[1]

 

 Случај који се конкретније бавио положајем тражилаца азила са инвалидитетом био је С. Х. Х. против Уједињеног Краљевства, Представка бр. 60367/10. Ту је подносилац представке, држављанин Авганистана, постао инвалид после рањавања ракетним лансером. ЕСЉП је констатовао да је његов положај мигранта са инвалидитетом (став 19) подразумевао специфичне опасности и изазове за њега и притом је истакао: Због свог инвалидитета, он је у неповољнијем положају од других. Међутим, иако се тај његов инвалидитет (став 89) не може сматрати болешћу која је наступила „природним путем” и не захтева лечење […] и у једном и у другом сценарију штета и тешкоће у будућности биће условљене недостатком довољних ресурса који би могли да му обезбеде или лечење или олакшице у смислу социјалне помоћи, а не у смислу чињења или нечињења власти државе пријема.  ЕСЉП је признао да постоје велике тешкоће с којима се суочавају лица са инвалидитетом у Авганистану, укључујући дискриминацију, немогућност запошљавања и слабо развијену мрежу услуга, али је закључио да то што подносилац представке има породичну мрежу у земљи њему пружа разумну перспективу да ће ту бити подржан.

 

 Поред горе наведеног, у случајевима који се односе на избеглице, и мада није обавезујуће, вреди указати и на издвојено мишљење судије Ранцонија (Ranzoni) у предмету В. М. и други против Белгије (Представка бр. 60125/11), у коме се он позвао на предмет М. С. С. против Белгије и Грчке (Представка бр. 30696/09), када је ЕСЉП подсетио да иако су тражиоци азила признати као „припадници посебно рањиве и депримиране групе становништва” према Конвенцији, они могу да се разликују по степену рањивости зависно од средстава којима располажу, врсте поступања или прогона коме су били изложени или чије жртве могу бити, свог узраста, породичне ситуације, здравственог стања или инвалидитета. И инвалидитет и поодмакли узраст тражиоца азила могу, према томе, повећати његову рањивост.

 

Питање рањивости миграната са инвалидитетом, у целини гледано, појавило се и у предмету Бијао против Данске (Представка бр. 38590/10), у издвојеном сагласном мишљењу судије Пинта де Албукеркеа (Pinto De Albuquerque). Иако није обавезујуће, то мишљење указује на старија лица и лица са инвалидитетом као „став 42. [….] најрањивије чланове породице миграната, који су суочени са специфичним тешкоћама у смислу интеграције и захтева заснованих на знању”.

 

[1] Louled Massoud v Malta, Представка бр. 24340/08, став 44.