Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ III - ОСНОВНИ КУРС > Начело забране протеривања према Женевској конвенцији

Увод

Начело забране протеривања првобитно је уведено Женевском конвенцијом из 1951. године, у којој је у члану 33. став 1. утврђено следеће: Ниједна држава уговорница неће протерати или вратити силом („refouler”), на ма који начин то било, избеглицу на границе територије где би његов живот или слобода били угрожени због његове расе, вере, држављанства, припадности некој социјалној групи или његових политичких мишљења.

 

 

То подразумева да, у начелу, избеглице не смеју бити враћене у земљу у којој имају разлога да страхују од прогона. Иако се формулација одредбе у Женевској конвенцији односи само на случајеве враћања или протеривања у верзији документа на енглеском језику, даље расправе о тумачењу тог члана довеле су до тога да се изгради схватање по коме забрана протеривања обухвата како невраћање, тако и неодбијање.^[1] То је утврђено тумачењем које је дато у Закључку бр. 6 Извршног комитета УНХЦР из 1977. године, у коме је изнова потврђена важност тог начела како на границама, тако и на територији државе.

 

Начело забране протеривања примењује се и на враћање у земљу порекла и на враћање у било коју интермедијарну земљу у којој би избеглица могао бити суочена с прогоном (ланчано протеривање ‒ chain-refoulement).^[2] Као изузетак од тог начела, онда када земља азила има ваљане разлоге да ‒ на темељу информација из поузданих извора ‒ сматра да је земља порекла или земља уобичајеног боравишта подносиоца захтева „безбедна”, захтев тог лица и његове потребе за заштитом сматраће се неоснованима, па ће то лице бити враћено у ту земљу на темељу примене правила „сигурне земље порекла”.^[3] Земља порекла тражиоца азила сматра се сигурном земљом порекла онда када постоји опште уверење да се у њој не врши прогон.^[4]

 

Као што је указано у претходним поглављима, Женевска конвенција и Протокол уз њу из 1967. године представљају камен темељац заштите избеглица на међународном нивоу, и то су уједно први инструменти у којима су утврђене карактеристичне одлике и права избеглица као категорије. Међутим, иако ти инструменти представљају суштински темељ за заштиту избеглица и садрже широко прихваћену дефиницију захтева којима је тај статус пропраћен, брзе промене које утичу на тенденције и састав избегличких кретања подстакле су многе да постепено почну да доводе у питање адекватност Женевске конвенције за делотворно хватање у коштац с положајем људи којима је потребна међународна заштита, будући да се тај положај непрестано мења и развија.^[5]

 

[1] Гудвин-Гил, Гај С, Џејн Мекедам, Избеглица у међународном праву (Goodwin-Gill, Guy S, and Jane McAdam, The refugee in international law), Oxford: Clarendon Press, 1996, стр. 208. и Regina v. Immigration Officer at Prague Airport and Another, Ex parte European Roma Rights Centre and Others [2004] Дом лордова Уједињеног Краљевства, (Правосудни комитет), 9. децембар 2004, став 26.

[2] Види Саветодавно мишљење о екстратериторијалној примени обавеза у вези са забраном протеривања према Конвенцији о статусу избеглица из 1951. године и према Протоколу уз њу из 1967. године, 26. јануар 2007.

[3] Када се уместо у односу на земљу порекла слични разлози размотре у односу на сигурност неке треће земље, та земља ће се сматрати „сигурном трећом земљом” или „првом земљом азила”. О та два појма биће говора подробније у наредном поглављу.

[4] Мол, Нуала, Мередит, Кетрин, Азил и Европска конвенција о људским правима, стр. 72.

[5] Кеј Хејлбронер, Привремени и локални одговори на присилне миграције: један коментар (Kay Hailbronner, Temporary and Local Responses to Forced Migrations: A Comment), 35 VA. J. INTI'LL 81, 92‒93 (1994); у том тексту је примећено да Конвенција није примерена за решавање проблема великих избегличких таласа.